Наша књижевност

УРОЧЕ И вани

: =

е- (6 Крањчевић 705

чист као алем, него је уз конгломерат хетерогених елемената имао и пепела субјективистичког очајања.

Тако сложен, Крањчевић је оцењивачима пружао повод за разна тумачења, која су они давали према својим становиштима и потребама. Неки су Крањчевића проглашавали песником песимистичке филозофије живога (Пандуровић), хрватским односно југословенским Хамлетом (Дворниковић). Од клерикалаца су га једни проглашавали атенстом, материјалистом и погубним хулитељем, а други (као Мараковић) покушавали су да његову поезију преудесе за себе. Реакционарни националисти проглашавали су га социјалистом и друштвеним револуционарем, да би га тиме побијали, а неки либерали (тада Ливадић) хтели су да га сведу на плићину либерализма. Док су реакционарни ларпурлартисти давали естетско признање само оним његовим песмама у којима су дошла до израза мрачна расположења, други су код њега истицали социјализам и дарвинизам.

Крањчевић није песник песимизма као погледа на свет. Он није ни „биолошки“ ни „метафизички“ песимист, нити је песнички интерпретатор квази-филозофије Шопенхауера и Хартмана, рецимо онако како је Шилер био поетски интерпретатор Кантове филозофије. У Крањчевићевој поезији сукобљују се и мешају разне идеје и концепције, често не само противуречне него и неспојиве, а што се тиче погледа на свет, он није имао јединствен поглед, ни реакционарно-идеалистички ни револуционарно-материјалистички, а за његова напредна схватања управо је недостајао поглед на свет који би његовим мислима и осећањима дао пуну јасноћу и продорност. Био је еклектик, код кога је поред вулгарног материјализма Бихнеровог и делића Дарвинове теорије било и идеалистичке квази-филозофије и хришћанских појмова. У његовим песмама им аи песимистичких клонућа, но оно што се у њима називало песимизмом често је гневна немоћ у друштвеном револту. Греше и они који га, афирмишући оно што су реакционари нападали, добронамерно признају. за песника радничке класе, за песника који стоји на становишту научног социјализма, који је свестан улоге пролетаријата чак видовито предвиђа социјалистичко друштво. Сличних је тумачења било и у вези с овом годишњицом. То су претеривања која не само што не одговарају истини, него претстављају погрешан метод при прилажењу појавама наше књижевне и културне прошлости. Крањчевић није зато жив што би неке његове пароле и данас деловале