Наша књижевност

Војничке пушка 41

Војин се сјети тог поздрава и би му необично драго што дјевојка назива његову матер „Миља“, тако слободно и присно. Он осјети неодољиву жељу да је обухвати и стегне око паса, али се усуди да јој дотакне само мишице, које су прекривали широки рукави бијеле памучне кошуље.

— Ал' су ти вреле руке, Драгиња. Као да сам дирнуо жеравицу.

Она не одговори.

Њега то охрабри и он хтједе да је привуче себи, али му се она отрже из руку, и нагло побјеже.

— Не баркај се, дијете...

Те ноћи се између Војина и Драгиње зачела љубав, снажна и проста као што су просте и снажне све сељачке љубави под козарским небом. Трајала је она пуну годину дана, и више, бујајући и расцвјетавајући се као ђул. Састајали су се ријетко, он је био заузет у руднику, она — под присмотром родитеља и запослена код куће, на њиви. Тако је пролазило и дуже времена да се не виде, али су због тога њихови састанци били још слађи и врелији. Кад се први пут усудио да је пољуби, она је из стопа побјегла кући и неко вријеме није за њега хтјела да чује. Али је послије, по чудном закону љубави коме се покоравају сви људи на бијелом свијету, хитала на нове састанке, користећи и најмању прилику да се нађу.

Војин јој је отворено обећао једне вечери:

— Најесен ћу те просити, то знај. Моја си и божија. Не могу више гледати да ми се вртиш пред очима, бојим се да не огријешим душу...

Рат је, међутим, измијенио Војинове намјере.

Јуче, на састанку са дјевојком, он јој је рекао:

— Морам ти нешто признати, Драгиња. Ја се не мислим женити најесен. Рат је, ко зна шта ће још бити. Не желим да те упропастим. Па и срамота се данас женити: крв се пролијева по свијету, главе људима падају са рамена.

Она га је слушала без ријечи, озбиљна, а њене су очи говориле: „Ја женидбу нијесам ни уговарала него ти. Кад смо овако живјели дванаест мјесеци, можемо још три године, и више. Нека нам само бог да здравља.“

Осјећајући да га она разумије, Војин рече:

— Ово о чему ћемо сада говорити, не смије да сазна нико. Оставио сам у вашем гају карабин, војничку пушку до које сам неки дан дошао. Показаћу ти гдје се налази и ти ћеш је вечерас однијети под кров ваше кукурузане. Тури је међу кукурузе, међу клипове, што дубље. У вашој кући нема мушких глава, свега сте вас три са мајком. Нико неће ни слутити да се код вас налази пушка.

Отишли су заједно до гаја, берући разноврсне цвјетове на које су наилазили и пребацујући их једно другом с руке на руку. Он јој је показао грм у коме се налазила пушка са седамдесет метака, у некој подераној врећи.