Наша књижевност

СУДИ ПН ФАУ ЛЕ, РЕЉА. ћ.)

ко њи мж:вевност

св. 1, год. ТУ ЂЕОГРАД ЛАНУАР 1949 р___-____________________--=====-===2=9

ОДГОВОР ЈУГОСЛОВЕНСКИХ КЊИЖЕВНИКА СОВЈЕТСКИМ КЊИЖЕВНИЦИМА Ф. ГЛАТКОВУ, Н. ТИХОНОВУ И ДРУГИМА

Двадесет деветог новембра, пет година од кад је, усред хитлеровске европске тврђаве и у јеку жестоких битака наше Народне револуције, утемељена наша нова народна држава, а три године после озакоњења историских одлука АВНОЈ-а и проглашења Федеративне Народне Републике Југославије, совјетски књижевници, другови Н. Тихонов, Ф. Глатков и Г. Мдивани упутили су, преко московског радиа, нашим народима честитке.

Честитање совјетских књижевника, који су неко време боравили у нашој земљи, било би за нас и природно и разумљиво да оно није уствари било само саставни део уобичајених неистинитих оптужби које ми, Југословени, непрестано слушамо после Резолуције Информбироа. :

И ова честитка, у којој се привидно одају извесна признања нашим народима — дубоко вређа управо оно што наши народи славе 29 новембра.

Ми, југословенски књижевници, у име својих народа и у име осталих књижевника и културних радника Југославије, захваљујемо на изразима љубави совјетског човека према нашим народима — у коју код нас нико није никад сумњао, подвлачећи истовремено да је љубав наших народа према совјетским остала непоколебана и поред свих неправди које су им нанесене, а које спадају у најтеже које су их задесиле у њиховој тешкој и херојској историји.

Али, сем тога, хоћемо да обратимо совјетским друговима пажњу на неке очигледне противречности и у њиховим тврдњама, које би требало да уоче први они, баш зато што су били у нашој земљи и што су им као толико драгим гостима биља широм отворена сва срца, све мисли и сва дела, како наших народа, тако и наших руководилаца. Тиме хоћемо такође да кажемо да су они, овога пута, олако и без довољно савесности прихватили познате неистине о новој Југославији.

Другови Н. Тихонов, Ф. Глатков и Г. Мдивани привидно одају признање нашим народима тврдећи својим честиткама да је све што је код нас извојевано — извојевао народ. Али из тог привидног признања, иако се они у понекој речи труде да чак и њега отупе, излази, ни мање ни, више, него да је те победе народ извојевао стихиским путем, сам, без воћства, или пак таквим неким чудотворним вођењем борбе у коме је народ сам себи вођа. Они су, очевидно, и сами осећали колико је бесмислено што морају да за-

4•