Наша књижевност

51

Војничка пушка

дочепа неке стожине, прискочи до врата подрума и вичући затвореницима: „Браћо, не бојте се, своји смо!“ поче да проваљује врата. Зарише под њих ону Стожину, запеше из петних жила и избацише их из баглама. Затвореници јурнуше. Наста грљење, љубљење,

потекоше и сузе радоснице. Ту и Маркан пољуби Војина и даде му.

пушку. У том тренутку паде са прозора више подрума запаљена ручна граната и Маркан погибе, а да није ни јаукнуо.

Народ и затвореници ћутке се повукоше од касарне. Утом стигоше два рудара са сандуцима динамита, тешким по седамдесет ки· лограма. Заштићени Војиновом и још једном пушком, они приђоше подруму и кроз отворена врата бацише у њега два сандука са динамитом. Одјекну страшна грмљавина и касарна нестаде у рушевинама.

Дочепавши се динамита са којим су до јуче рушили угаљ, љешљански рудари бацише те ноћи још седам кућа са усташама.

Те ноћи је погинуо и усташки редов Јусуф Незировић. Војин га је ухватио код радничког дома док је са наредником Краусом претрчавао преко цесте. Био је сав у прашини и зноју. Без ријечи, Војин им је жицом повезао руке и са још једним другом стријељао их пред самим радничким домом. Јусуф је пао први, ударивши преима о калдрму. За њим је, на Јусуфов леш, пао наредник Краус. И као да је овом нијемом случајношћу Јусуф.Незировић хтио да каже: „Нисам дозволио да се ударите о цесту, господине наредниче!“, као да му је и мртав потврдио своју слијепу оданост.

Ова љетња јулска ноћ је обиљежавала почетак нових свијетлих и величанствених догађаја. који у историји Козаре претстављају нешто најљетшише и највеће што је она икад имала.

Младен Ољача

Сава Николић: Цртеж

ц"