Наша књижевност

76 : Књижевност

Али на дугом путу од „Нарциса“ до „Дванаестог часа“ Иго Груден се све више и више претвара из милозвучног колористе Жупанчићеве школе у својственог, једноставног, готово прозаичног пластичара сасвим другог кова: његови поетични мотиви добијају у садржајној сажетости, његове речи у тежини, његова поређења у реалистичној пластици. Међу нашим критичарима на тај преображај стила упозорио је већ Драго Шега У свом чланку „Реализам Ига Грудена“ (,Содобност“ 1940, стр. 178). Том приказу Груденовог преображаја из симболистичког „епигона“ у самониклог реалисту нема се шта битнога додати. Ипак се враћам том приликом на централну песму из „Дванаестог часа“ на посмртницу Груденовом пријатељу, крчмару Томажу Бизиљу.

„На зиду под старинским сводовима, изрезбарен одавно из дрвета,

висио је анђео благ с мртвачком главом у руци, са сломљеном ножицом упрт о зид;

а ја под њим — као слепи миш у пукотини

сам пио и пио све више и више потиштен:

на смрт.“

То је претпоследња строфа у овој пригодници која је много више него пригодна песма. 6

У закључку изриче онај очајни пенат, „пијан од вина и од тужне љубави за све људе и сав лепи свет,“ своју последњу мисао:

„Заспао бих и ја заувек,

Томаж Бизиљ.

А пре него што умрем напуштен и бедан, хтео бих да видим, да сви људи заувек на земљи нађу свој последњи циљ; тада ће опет вредети живети,

Томаж Бизиљ.

Бродоломник живота, под анђелом смрти у полумрачном свету старинске крчме — као слика једно од мајсторских остварења словеначког стиха. Као формални проблем: епски опис се оригинално преплиће са неусиљеном симболиком, сабласно расположење стапа се са трезвеном животном исповести у нераздвојну целину. Идеолошки: стихови бескрајног очаја и усамљености, „исповест скрханог и пораженог живота“, као што је установио већ Драго Шега, исповест сабласно гола у свом очајању, а ипак и у том очају сва задојена благом љубављу према свим људима.

Несумњиво потресна исповест али не само лична исповест, него као у правој песми великог формата — своје врсте обрачун са целом епохом.

Иго Груден открива у своме мишљењу и осећању много значајних црта већег дела полунестале словеначке либералне интелигенције: у њему се здружује заносни романтични хуманиста са очајним боемом. -

Осећајни и мисаони свет тих људи је заправо доста једноставан и у тој једноставности нимало трагичан. У својој младости то су већином били веома надарени и ватрени младићи који су веровали у достојанство човекове личности и у национални успон своје домовине. Али, њихова вера је била идеалистичка. Друштвену проблематику нису никада до краја схватили. Никада нису потпуно схватили да свет чији је унутрашњи закон искоришћавање човека човеком не може и неће да призна право људско достојанство и да за мали