Наша књижевност

СУТЈЕСКОМ

Сад тихо шумиш — без бомби о боку и небо модро таласом се смије.

И стада пасу. Сву чар предубоку

у твоме скоку, твоме зелен-оку, Сутјеско. подај вјетру да развије!

Слути ли путник незнан, жедан, што је застао зачас над ромором, пјеном шта крије густиш, шта урвине твоје

и шта одзвања са твојим именом 7

Слути ли путник стазе старе, сада, тајну што лежи у мраку мрчава, љепоту свјежу пропланка и трава и росу јутра скошених ливада; слути ли путник час кад заталаса птирока битка, пјесна од ужаса, продре ли оком у траг славе скрите по обалама воде плаховитег

Ја видим кровља гдје би дах пепела и трешњу росну што се окну вине

и травним трагом сагњила шињела чауре мртве, разасута ребра простирком меком тужне маховине.

Ја видим врела жедне усне, очи, оживе стазом уморне колоне; кад засутони врате се и ноћи крваве ноћи, дуге, наше ноћи

и снова у дим битке све потоне.

Ја видим кровља гдје би дах пепела стабљиком сваком, и травком, и листом, тјеменом горе, дном литице сиве;

живе гдје хукти, гдје се жаре уке,

у смјени свакој, јарболима луке —

и затрепери свака комунистом.