Наша књижевност

158 у Књижевност

Х |

Тако, цијелу ноћ вршила се евакуација. Прштао је танки, смрзнути снијег под ногама узнемирених жена и нејачи, који су замицали уз планину, наилазећи на све дубљи снијег и горопаднију природу. О зори тек у двије три куће тињала је ватра уз коју су се, око прикупљеног жара, стискали старци и старице, очекујући зелене униформе и причајући тајанственим гласом да је дошао судњи дан и у њихово село.

Герила такође није спавала. Употпуњена са још пет другова, бројила је једанаесторицу. Једни из ње су стражарили на положајима у брдашцу а други су помагали евакуацију, храбрећи народ и дајући му у изглед бољи крај цијелог овог подухвата.

Освануло је хладно и бијело јутро. Зима је гризла уши, лица, зглобове руку. Од Никшића наступале су три колоне Италијана. Изгледа, још увече, шпијун Никодим свршио је свој посао, чим се опако изненадно изгубио са конференције. Видјели су се коњи, кола, редови. Герила је била распоређена у брдашцу на отстојању човјек есд човјека по педесет метара. Видећи оволику силу како се примиче, готово свима бјеху срца озебла. Понеки бјеху спремни и на другу одлуку — да се повуку у планину за становништвом. „Што ћемо ми неколицина против оволике силе» Само да лудо изгинемо“ — такве су мисли пребирали у глави. Али Милутин изда најоштрије наређење, да нико не мрда са свога мјеста, нити да пуца, до даљега.

Непријатељске колоне су се уставиле с друге стране ријеке. Послије распреме кола и људи, отпочела је топовска паљба. Ватра је захватала читав терен око села. Италијани нијесу гађали циљ, него чистили околину, вршећи такозвани „растреламенте“. Ђулад су прериљавала околину, димећи у камењу и одваљујући бијеле облутке, који су се распрскавали по пећинама. Герила је притајено дисала, завучена у шкрипове и пукотине, гледајући кроз узане процјепе испред себе разбјешњавање ових малих брдских топова којима су Италијани дуго и неуморно тукли. Послије пуна два сатау колико је трајало ово чишћење, колоне су се пребацивале преко ријеке и развијене у стрељачком строју пошле равним, сњежним по-– љем ка селу. Ишле су зупчасто како би обухватиле и село и камењаре поред и изнад њега. У ксто вријеме једна веђа колона пошла је десно у правцу Горњег Поља. Топовска паљба тамо је тутњала учестано и дубоко.

Са предњег крила положаја један од герилаца обавјештавао је остале о кретању и правцу колона, које су се развијале према њима и ишле прсимице на њихове положаје. Могло је бити неколико стотина Италијана. Ишли су полако, опрезно, са пушкама у рукама. Над селом није било ниједнога дима. Вјероватно су претпостављали да ни у селу, нити око њега нема више нико, сем можда какав лудак или присташа Никодимов. По глатком, снежном пољу, фигуре су: се јасно оцртавале, постајући све ближе, детаљније. Милутин је издавао посљедња наређења, која се могу сажети у ово неколико реченица: не мичи се, споји се с каменом, када се примакну на сто метара, добићеш знак и пуцај у месо. Али не пуца насумице у

сињинфниавнињки

~

онининаени