Наша књижевност

164

ар

ПАРИ фи Рат

итимиу

Једна рану са груди врже,

друга прека водом — капљом леда, трећа га у уста пољуби брже,

а он је милу, веселу гледа!

„Кажи ми, сестро, где је Караџа2 Шта је од моје верне дружине; Реци, па ми онда душу тражи, мени се, сестро, овде гине!“

Па их радост, грљење стане, и с песмом к небу прхну туда, лете, певају док не сване. 3 И дух Караџе траже свуда...

Али већ свиће. И на Балкану јунак лежи, крв му тече, —

вук му лиже љуту рану

и сунце опет пече ли, пече! с

У МЕХАНИ

Тешко ми је! Вина лијте, не бих ли заборавио што ви, глупи, не слутите је ли понос ил стид био!

Да заборавим крај свој родни и кров оца свога мили,

те што су ми дух слободни, дух борбени оставили.

Заборавим ту земљу пусту и гроб очев и плач мајчин, те што и залогај с уста

"на благородан глобе начин —

тлобе народ по сто пута:

глобе подле чорбаџије,

трговци жудни злата жута,

и поп од божје литургије. |

Глобите га, неразумни! ' Тлобите га! Ко вам смета Он се скоро неће дићи: механа га држи клета!

он