Наша књижевност

ЗВЕРИ Ро репу и |

Бомбе 7 77 169

— Мајцици цу казати.

— Немој говорнти, ја ћу ти дати исту такву.

— А ја оцу да је једем.

— Није за јело. Видиш, тврда је... — допирао је дечји шапат, пригушен смех и жамор.

1 Кроз прозор је, шуштећи ветром и добујући кишом, завири- 5) вала ноћ, Дечурлија су спавала. Марија је пословала око пећи, на- Б мештајући тесто. Споља се чу звекир. Отворила је. Ушао је муж с |

неколико другова и он. Било је то пре две године.

Обрисали су ноге и ушли у стајаћу собу. Сели су. Његово лице је било младо, строго и голобрадо. Сео је испод икона, и свл су ћутали, накашљујући се у шаке,

- Ношто су поседали мало, он рече:

— Шта је, зар више нико неће доћи>

Муж се искашља и рече:

— Не, нико... Сигурно због времена, а и народ је заузет...

Иако је био врло млад, он је седео натуштених обрва, а сви су гледали у под, у своје чизме, бацајући покаткад крадом поглед на њега. Он рече: ,

= Онда да пређемо на ствар.

И, подигавши се, басом који се није могао очекивати од тако младог човека, рече:

— Другови, пред вама је социјалиста... Као да је у собу неопажено ушло неко страшило. Марија је 4 стајала иза врата приљубивши се уз довратак, Сви су престали да се накашљују, престали су да гледају у своје ноге и на под, већ | су нетремице гледгли у њега. А он је говорио, говорио, го- Ц ворио... Марији су дрхтале руке и она је нечујно тумарала око пећи, | узимала час чинију, час жарач, час без' потребе подизала утирач и погледала топло тесто које је кисло, 5 УЗ

— Ах, господе, да се деца не пробуде! — шапутала је.

А голобради је- непрестано говорио. Марија није схватала о чему се разговара, нечујно послујући око посуђа и хватајући само поједине речи. И паде јој на ум страшна“мисао да ће он сад рећи: | % „ЖКену обесити о'довратак, а децу главом у запећак“. И ма да оп + то није рекао, нити ће — она је то знала — уопште рећи, руке су У јој се тресле. Или ће рећи: „Доста су господа носила свилу и кадиву, сад је ред на твоју жену да она мало носи. Направи јој вунену | сукњу и свилени кафтан...“ :ђ

Али он ни то није рекао, и она је знала да неће ни рећи. Бра- ; Бари су, кад им се обраћао са: „Је ли тако, другови>“ — одгова- о рали: „Тачно... тако је“, |

Они су се снебивали пред њим и то је њу још више плашило. У прозор је све више загледала ноћ, шуштао ветар и пљускала киша. “)

че а

да