Наша књижевност

% У

Савремени проблеми у „Хамлету“ 225

пређење“ (за краља) Истина, он то говори свом непријатељу и његовим уходама и зато многи коментатори сматрају да је и то лукавство којим он само хоће да их наведе на лажан траг. Али они свом пријатељу Хорацију, према коме је зацело искрен, вели да ће се Клаудију одужити својом руком зато што се он, између осталог, „угурао међу избор (за краља) и његове наде“.

Мислим да немамо никаква оправдана разлога да не верујемо Хамлету кад говори о својим пороцима — и Пушкину, кад каже да Шекспирове личности нису, као Молијерове, „типови једне страсти, једног порока, него жива створења испуњена многим страстима, многим пороцима“. Тако ни Хамлет није тип једног порока: колебања, него испуњен многим пороцима: охолошћу, осветљивошћу, частољубљем. Али ако претпоставимо да је Хамлет заиста такав, охол, осветљив и частољубив, зар онда његово одлагање и устезање не постаје још несхватљивије, управо сасвим необјашњиво> Зашто би се он устезао да изврши чин који би, поред правде, задовољио његове личне тежње, његову охолост и осветљивост, његово частољубље>

Баш зато. Ма колико то изгледало парадоксално, Хамлет би лакше убио Клаудија кад га Не би мрзео и презирао, кад смакнути Клаудија не би значило -уједно ослободити престо за себе, када то не би било потпуно у складу са Хамлетовим личним интересима. А — други парадокс — и у Духа би Хамлет мање сумњао да његова „пророчка душа“ није већ пре тога „слутила злочин“, Баш зато што Дух потврђује и захтева оно што је Хамлет сам (у својој охолости, осветљивости и частољубивости) веровао и желео, желео да верује и да учини — баш зато је Хамлет неповерљив према њему, баш зато се боји да га то Нечастиви доводи у искушење, да га наговара на то убиство јер хоће да га упропасти; Хамлет сумња у Духа из неповерљивости према себи, он се колеба из страха да, вршећи привидно оно што му налажу дужност и обавеза, не изврши нешто на што га гоне слепа страст и себичан рачун. Није чак ни потребно да он заиста има пороке које је набројао, да његове самооптужбе буду објективно основане — довољно је да он у њих верује, да себе сматра за таквог, па да његова осетљива савест кочи ње-

гову активност баш у вршењу његовог главног задатка. ;

Џ

Међутим, ни проверавање, ни веровање Хамлетово у сваку реч Духа још не окончава његово одлагање, његову унутарњу борбу. Он говори да би „сад врелу крв могао пити“ и „страшна дела починити“, а ипак још једном поклања живот Клаудију. Јасно је да је ово поновно одлагање потпуно увереног Хамлета коментаторима било још сумњивије него дотадашње. Јер, како он може, како сме имати обзи-

3 Књижевност