Наша књижевност

ВАТРЕ НА ГРАНИЦИ

Ноћ завила тамни вео око горе,

уронио мјесец

у јелове гране —

ни ћука ни вука

у планини

само нас два

и наше самовање...

Само ватре на далеко тамо на тромеђи искре ти наши вјесници драги! Само ватре на граници доносе топле радости уз љетни вјетар благи!

Под нама сова крикне. Зашуми вјетар низ горе, пушка издајица

низ село одјекне.

О ватре, ватре,

ватре на далеко

— вјесници црвене зорео миле ватре пламтеће

на граници Црне Горе!

Под нама папрат мирише на љето. У нама ваше свјетлости се пале. Ћути планина, ћути село моје

и чека ватре

да борбу запале...

О ватре миле,

ти огњу драги, како ми око мамиш у овај касни сат! Руди пламичку