Наша књижевност

Љубав > Х 243

Она је тражила да остане са Иваном на овом путу. Ујутро ће послати Николи опширно писмо. Када Иван пође кући, она ће отпутовати у Београд.

Ивану није падало на памет да је сада био тренутак да се реши својих тешких обавеза према доктору Пепију и санаторијуму и према трговачком друштву; да девојку остави, да баци све обавезе, да се још на време извуче из муља у који је све више огрезавао. Та, брат му је умро и коначно је утврдио да га Десанка не воли и да не може живети са њом! Није ли баш сада требало бацити доктору Пепију његове паре натраг Међутим, Ивану је сада било сасвим“ природно и чинило му се лако да прими обавезу њеног и Николиног заједничког живота на себе, јер је — чинило му се — био у срећном положају да учини тако како је њој највише годило. Прљави послови у санаторијуму били су за њега сада већ природни. Није ви помишљао да се може натраг. И зар се то уопште могло! Од доктора Пепија и предузећа добио је за послове око побачаја већ много коваца који више нису били у његовом џепу. И брата је сахранио од тог новца, и мати је у Голник путовала са њима да брата сахрани,

и одело, кошуље, ципеле, кравате на њему самом, све је било од тог Нора.

Нестало је петролеја у лампи. Иван је упалио свећу. Узео је јастук са заједничке постеље и легао на кратки, мали стилски диван, Она му је додала ћебе и поправила му је лежај, ;

Угасили су свећу и сваки се у свом куту скинуо, Иван је мислио у себи, у мраку: „Треба се одморити. То ће нам дати снаге да о свему још добро поразмислимо.“ Онда се застидео од такве мисли, прекорео себе, загњурио главу у јастук и одмах заспао,

Лежао је на неугодндм, тврдом, уском и кратком лежишту држећи савијене ноге на наслону. Удисао је са старинске навлаке на дивану опори задах буђи.

Око подне, кад су их пробудили за ручак, Иван је био сав ошамућен тим задахом плесни; уста су му била горка и леђа су га болела, као да су га ноћас тукли. Мрзовољно се подигао; гледао је са мржњом на свој лежај који га је намучио. Са завишћу је помислио да је Десанка спавала много боље на постељи. Она је већ била устала и изишла. Било му је криво и то што га није пробудила кад је пошла: Могао је прећи на ону постељу, да се не мучи толико дуго на овом страшном дивану.

Не дижући главе, сањарећи, умотан у свој капут провео је дуго времена. Није више запажао ни кишу, ни лупњаву, ни монотоно причање путника око себе. Кад је воз затутњао преко панчевачког моста скочио је чио и расположзн, Шта мари за оно што је данас преживео тешко и непријатно; главно је ово сада. Она — Десанка! Још десет минута па ће је видети!