Наша књижевност

ПИ та би и И ну ЈЕ

246 Књижевност

— Не узнемиравајте се, — рекао је гласно, покушавајући да буде миран и пристојан. — Радујем се што могу коначно и лично да вас упознам. О вама смо често говорили, — и ту се Иван окрете Десанки као да је желио да и она осети један део ове непријатности и срама који га је све више обузимао пред Николом.

— Занимљиво, — рече Никола. — У први мах ми се, тамо пред вратима, учинило да сам вас већ негде видео — а, онда, видим, не познајем вас.

Нема сумње, Никола се потсмевао.

— Можда смо се заиста негде и сретали. Ја сам, такође, и сам често био у Словенији, — савладао се Иван да би му одговорио мирно.

Иван је гледао у Десанку. Она је већ прибрано сређивала сто на коме су били расути листови студентских табака и цртежи. Изгледало је као да и не чује усиљени разговор између Николе и Ивана.

Видећи је спокојну, Иван је пребацивао сам себи зашто отворено не каже Николи ко је он и шта је Десанки.

Но, Никола је нагло отишао. -

— Ви свакако имате поруке од куће, уопште разговор коме ја нисам потребан. А и иначе треба већ да идем.

Гледао је преко Ивана право у Десанку и мирно је навијао свој сат на руци, погледајући колико је сати,

Иван није издржао да се не окрене. Десанка је погледала Николу са страхом, док јој је мали чајник дрхтао у руци и бледа, жута течност чаја проливала се по лакираном столу.

— Мислила сам да ћемо сви заједно попити чај, — преклињала је она очима Николу да остане.

— Ако наставиш тако да га, сипаш, ни за вас двоје га неће бити доста, — рече Никола горко, затим брзо угуши,свој потсмех. — Ја ћу доћи сутра у исто време да наставимо анатомију. Желим вам срећсн пут и довиђења, — опрости се он одмах и од Ивана, и глодајући га право у очи рече с нагласком:

— Ја сам вам врло обавезан и захвалан. Верујте, нећу заборавити вашу предусретљивост. Заложили сте се за човека кога нисте ни познавали, Хвала вам. Боравак на Голнику био је летос за мене животно питање.

Никола је то лето био на Голнику Ивановим новцем.

Стиснуо је сада Ивану чврсто руку, оштро му се загледао у несмеле очи, које су сасвим попустиле у сигурности.

Виновник свих Иванових патњи већ је одлазио, пошто га је опет посекао и обранио. Већ је одлазио, горд, поносан, победник, као што је и досад био, а да се Иван није осветио још ни за једну његову огреботину.

Никола није дозволио Десанки да га испрати. Натерао је да остане и даље са пријатним „гостом“. Иван и Десанка остали су сами. Николин кишни огртач шуштао је у претсобљу док га је он навлачио. Они су ћутали стојећи насред собе и не гледајући се.

МИРЕ