Наша књижевност

Бранко Ћопић: Страшни дан у - 313

Ето, због тога се сад Војко једио и гризао над овом глувом но

упорном сељачком малодушношћу, која без престанка само опрезно пипка око себе не усуђујући се никада да слободно закорачи, акамоли да полети. Покушгвас је час с ове, час с сне стране да покрене и загрије двојицу сељака, али све је било узалуд. Дане је отворено сумњао у све Војкове приче о скором побједоносном завршетку рата, док је дугајлија Драган само уздисао, понављајући одломке Дгниних скептичних реченица.

Тек негдје око поноћи разговор је омлитавио и убрзо сасвим престао. Замијенило га је несложно и неуједначено хркање тројице здравих И преморених људи.

Из најслађег сна Војка трже моћна хука бројних мотора и нечија вика у дворишту. Чуо је кроза сан сасвим разговијетно:

— Авиони! Авиони!

Све дотле брујање авијације, која се приближавала, њему се чинило као нешто што доживљава и чује у сну. Сањао је да је на некој каменитој коси поврх села Мокронога, лежи на неравној плочи и осматра, а однекле све јасније допире добро познати хук авијације. И што се зврјање мотора више појачава, Војко све одређеније осјећа како и она коса над Мокроногама и његово осматрање губе све више своју реалност и увјерљивост. Нешто лажно и несигурно увлачило се у читав тај његов дсживљај, Војко је почео да осјећа тврде даске свог уског кревета, скупљено и утрнуло тијело, коса изнад Мокронога сасвим се расплину, а само оно непрестано зврјање јеш се више појача и остаде као једина истина од читавог малопређашњег сна.

— Дрвар... спавам... — то је било прво што му се покренуло у замрлој свијести, а онда га они повици коначно разбудише и за трен ока убацише у стварност пуну спасности.

Она двојица сељака, буновни и разбарушени, већ су били поскакали на ноге и узмували се по соби, шкрто освијетљеној модрикастом хладном свјетлошћу раног јутра. ·

— Војко, побогу, куда би се човјек сакриог

Крај Даниног питања заглушио је први тресак авионске бомбс, а за њим су, сустижући се, загрмили други, слијевајући се у један узаврео тутањ од кога је подрхтавала несигурна земља.

— Овамо! — задихано избаци Војко и онако само у чакширама испаде у двориште и потрча према великом бунару-цистерни праћен престрављеним сељацима. Стигао је тек толико да само за тренутак осмотри прошарано јутарње небо које су љутито браздали авиони разних типова, од „брегејаца“ до модерних бомбардера све оно што је могла да за овај подвиг покупи њемачка оружана сила, која се већ видно гасила. Већ у сљедећем трену морао је да насилу вуче и уразумљује двојицу сељака који су, оба наједанпут, навалили у тијесан четвртасти отвор бунара и ту се заглавили,

— Ама, чекајте, људи! Улазите један по један.

Мало умирен, дугајлија застаде, али још увијек не вадећи ноге из бунара, а његов побратим искористи тај кратак предах, па се