Наша књижевност

па ЗИД РИМ У

ЗА

348 - | Књижевност

Озлојеђен на оне вајне сатиричаре који не пишу ради разголићавања друштвених порока и којима је духовитост сама себи циљ, Крилов на једном месту каже: „Кад слаби сатиричари грде Петро» град, онда читаоци мисле да се они свађају са Пекингом.“ Код Крилова је био обрнут случај. Његову источњачку приповетку „Каиб“ сви су одмах схватали као напад на царско самодржавље, које је било утолико одвратније што је покушавало да се крије под маском просвећеног апсолутизма. Просвећени апсолутист Каиб (у коме није било тешко препознати Катарину П) за сваки свој поступак тражи сагласност од свог „Дивана“ (Катарина И имала је свој Државни савет), али- да не би дошло до размимоилажења у мишљењу и до препирки, он би, као „мирољубив“ човек, почињао овако: „Господо: Ја хоћу то и то. Ко има на ово још нешто да приговори, може слободно да каже; истога часа добиће пет стотина удараца воловском жилом по табанима, а после ћемо да размотримо његово мишљење.“ Наравно, после таквог увода сваки предлог би био примљен једнодушно, а сви су се дивили Каибовој мудрости. Сатира у „Канбу“ није била уперена само против царског деспотизма. Ту Крилов врши и један књижевни обрачун. Стојећи чврсто на позицијама реализма, он се бори против туђих, негативних утицаја у литератури, против Карамзина и писаца његове школе, тражећи од писаца да служе само истини, да буду природни и једноставни, тј. тражио је од њих оне одлике које су дале битно обележје каснијем реализму.

Криловљев сатирични часопис није се могао дуго одржати под условима све строже цензуре и све окрутнијих репресалија које је режим примењивао према свима који би се супротставили његовој самовољи. У то време прогнан је у Сибир, на десетогодишње заточење, песник-револуционар и сјајни сатиричар Александар Радишчев. Иста судбина би несумњиво задесила и Крилова да је продужио ону делатност што ју је развио у својој раној младости и касније у двама својим сатиричним часописима. У трећем — и последњем — часопису што га је покренуо („Петроградски Меркур“) сатири је било дато врло мало места, а и то мало што је објављено не може се ни по чему мерити са оштром и снажном сатиром Крилова из ранијег времена. Ускоро је и овај лист престао да излази, додуше не због цензуре, већ због слабог интересовања читалачке публике, Неких десет година после тога Крилов се није појављивао у књижевности, а онда је, изненада, кад је већ изгледало да га заборављају, почео да се јавља са новим делима која су придобијала све шири круг читалаца и која ће му најзад донети светску славу. То су биле ње гове басне.

Криловљева басна битно се разликује од старе басне која се дошавши са Истока, из Индије, одомаћила најпре у Грчкој (Езоп) одакле је прешла у Рим (Федро), а после и у осталу Европу. Та класична басна или се искључиво сводила на моралну поуку, наравоученије, или је та поука била битни елеменат у њој. Врло ретки су били баснописци који су басну схватили као политичку и друштвену сатиру. Међу таквима, један од првих, био је римски песник Хо-