Наша књижевност

ПИ ИН

"Хроника Ра ј ка Е ЗА РА | 359

појава. Тада се чак и у словеначкој штампи, иначе тако шкртој на речима о тој општој невољи, појавила тужба да ће словеначки народ бити „за кратко време крдо просјака, народ пролетера“. Свакако да ни све то бежање у туђину

није могло зауставити све већу пролетаризацију словеначког села, која је.

стално урађала тешким социјаљ. _ · моралним потресима, из којих су они који су били тиме погођени видели, иако горку и рискантну, али ипак најубедљивију могућност излаза — емиграцију.

у том процесу и Цанкарево родно место Врхника, варошица и, пре изградње железнице, важна саобраћајна тачка на старом „царском друму“ из Љубљане у Трст. Изградња железнице је међутим и овде утрла пут модерном капиталистичком развоју са свим последицама којег је тај развој доносио како за богаташа, тако и за сиромаха ове варошице. Тим процесом је био погођен и многи гостионичар и занатлија, који се пре тога богатио благодарећи живом друмском промету, а сад се није умео благовремено прилагодити измењеним привредним могућностима. Несразмерно теже биле су последице тих промена за кирипије, мале занатлије и друге мале људе, који су живели у својим скромним, дрвеним, сламом покривеним ку-

Дубоку промену доживело је у

ћицама „на кланцу“ и дотада још за невољу таворили, поготову ако су

морали прехрањивати многобројну породицу. Нови животни услови су те људе неотклоњиво гурали у потпуну пролетаризацију: њихови скромни домови су одлазили на бубањ, а њима самима преостајало је или исељавање ила пут у најамне раднике у каквом предузећу у варошици, или пак, ако им није успело ни једно ни друго, животарење у беспослици или с повременом зарадом, тј. у сталној беди. У таквој невољи почели су људи у све већем броју залазити у гостионе, које су се баш у то време и на рачун те људске беде невероватно множиле и биле „предузимљивим“ људима који су стицали пару нов, уносан извор прихода. Тако су се у вези с тим развојем на тај и још многе друге начине, с друге стране, јако оснажили разни нови људи, скоројевићки безобзирни нови капиталисти, „краљеви на Бетајнови“, какав је и Слокар у овом роману, „који је био дебео и весео човек и богатио се чудесно: падало му је са свих страна, лило му је с неба, извирало му је из земље. И тако је плео мрежу као паук и њоме обухватио већ све по околини; кућице које су висиле по брду, дуж стрмих путања, биле су његове и што је било наполичара и надничара, сви су били његови радници — на пилани, на пољу, у шумн, и преко сто људи из целе парохије радило му је у циглани. Он пак лично стајао је на балкону и смешкао се, а с вечери је пијанчио с веселим друштвом.“ Из жуљева и беде једних расло је богатство других: „А доле у варошици живот се био изменио; ницале су нове куће, долазили су нови људи, стално је бивало све веселије и све бучније; али уколико се више варошица шкрила, утолико је (кланец).... бивао све пунији.“

Жртвом тога развоја постао је и врхнишки кројач Јожеф Нанкар (18431914), који је још и пре своје економске пропасти тешко животарио са својом многобројном породицом. Имао је са својом женом Нежом Пивковом, ћерком једног беземљаша, дванаесторо деце, од којих је петоро умрло још у раној младости. Од преживеле деце, која су била скоро више него просечно обдарена, само је двоје успело да се пробију до вишег школовања, а остала су већином већ око десете године морала поћи да служе, делимично већ као ђаци основне школе. Али права беда завладала је у породици кад им је кућа

зе

пи . оса ан и

Асе > _-—_-_ње -=

пе

Бо