Наша књижевност

Хроника У 3 361

пролетаријат (оснивање социјално-демократске странке 1869 г. и др.), доћи до сазнања да та „страшна пасивност“ припада већ углавном прошлостњ времену претходних деценија, које је у њиховој најкритичнијој коначној фази још како добро осетио он сам — у својој тешкој, горкој младости детета „сиромаха с кланца“. Отуда је роман добио своју живу аутобиографску полазну тачку, студа произлази и различна временска локализација романа и драме. Времепски оквир романа, пратећи главну јунакињу Францку — Цанкареву мајку (1843—1897) — од њеног детињства до њене смрти, чини друга половина прошлога столећа, док је међутим у драми приказано млађе доба, време око краја столећа. Зато Канору Краљу Бетајнове, који приказује то новије, и живље раздобље словеначког друштвеног развоја, има већ свога борбеног антагонисту Макса, који, уосталом, као претставник тек наступајуће нове друштвене класе у борби са својим јаким противником трагично пропада, док међутим у роману На кланцу, који нам приказује ону „страшну пасивност“ још непробуђенога словеначкога пролетаризованога живља, уопште нема јунака-борца који би се активно супротставио постојећем социјалном злу и кога бисмо могли ставити поред Макса. Пропали обућар „с кланца“ се у роману додуше као једини у своме кругу приближује унеколико пролетерској свести (зна нешто о класној природи постојећега правнога система, испуњава га неки — истина полуанархистички — раднички понос и мржња према назадном, сложински лојалном писару), али и он је у суштини само пасивни чангризало, морално пропали алкохоличар, беспомоћан у свом уморном фатализму („Нека ствар иде својим путем; докле ми буде трајало ракије, неће ми бити зло!“) и у свом млаком, простопригодном и лолуанархистичком радикализму на речима („да би било добро кад би богаташе и друге такве људе мало поморили и повешали!“).

= . . . Но и у тој неборбеној средини постоји нека монументална величина, и то како у индивидуалном тако и у колективном опсегу. а

У инидивидуалном опсегу ту величину претставља снажна фигура главне јунакиње Францке — Цанкареве мајке — беспримерне у свом пасивном јунаштбу, у својој несаломљивој отпорности, с којом морално далеко засењује друга два значајнија члана породице: пропалога кројача Михова —- пишчевог оца — и сина гимназисту ЈЛојза — самога Цанкара. Тако је Цанкар и означио овај роман у једном писму: „То је споменик мојој мајци — и таквог споменика отскора није имала још људска мајка.“ Намера пишчева свакако није била да тим речима сузи широки друштвено-историски концепт свога романа, јер је дело — насупрот својој објективно-хронолошкој композицији — у писцу сазревало на тај начин што је из најуже аутобиографске полазне тапке расло из круга у круг; сопствена младост, историја његове породице, живот „сиромаха с кланца“ и најзад — у симболичној уопштености — судбина целог потлаченог словеначког народа. У два последња најшира круга долази до израза споменута монументалност у колективном опсегу, при чему свакако не треба мислити да је Цанкар тиме већ свесно везивао тадашњу пасивност Словенаца као потлаченог народа са пасивношћу још неразвијеног словеначког пролетаријата. Међутим, својим најширим уопштавањем свесне се дотакао словеначког народног карактера на тадашњем ступњу развоја, објашњавајући његову пасивност тиме што Словенци у току хиљаду година, па и у то време, („Погледај њихову историју — хиљаду година служинства!“)

Квај ка 72

:" 581

«25

и 2.

са