Наша књижевност

Хроника

умјетнички недовољно уобличавајући главну идеју дјела, и њу солидно не заснивајући на реалним чињеницама, — Степановићев роман „Син пепокоренога града“ пружа површну џи блиједу слику онога што је Непокорени град доживио и-преживио и што су његови непокорени синови учинили за четири године херојске ослободилачке борбе.

Степановић се задовољава само констатовањем чињеница, не увиђајући потребу да се-оне морају у једном роману умјетнички дати, убједљиво изложити, идејно тачно и жикотној истини вјерно одразити. И оно што највише слаби утисак који оставља Степановићева књига, то је један одиста наивни третман свих догађаја и личности, једно неоформљено и непрецизно сликање људи, ситуација, средине, времена, свих елемелата обухваћене грађе. Строго: узевши, врло тешко да се може наћи понека сцена која би била изражена и ријешена_ на. умјетнички романсијерски начин. И оне сцене које су му пружале несумњиве могућности за то, — а њих има приличан број у његовој књизи, — готово све од реда испале су углавном исконструисане, шематски ухваћене, недраматично приказане, иако су имале

све услове да буду и драматски и |

епски уздигнуте до хероике. За примјер може послужити оружани обрачун старог столара Милана Јовановића са гестаповцима, или улазак малог Стојана Јелића са нашим и црРеноармејским борцима: то су моменти на којима лежи тежиште романа, а они су оцртани тако да не само да се не намећу неодољивом силином утиска, него се, због површинског излагања, једва и задржавају у сјећању.

Личности Степановићевог романа нијесу јасно окарактерисане и издиференциране, не личе једна другој, говоре врло слично — све углавном патетички, њихови поступци нијесу увијек објашњени у потребној мјери, њихов живот је поједностављен, а животни развој скициран, овлашно и летимично додирнут, Животни пут и идејно сазријевање Стојана Јелића, јунака овога романа, не дјелује-убједљиво; писац га је водио из ситуације у ситуацију, показујући његов успон, али не увјерљивим умјет-

369

вичким сликањем, већ само низањем чињеничких фрагмената, који се не намећу као нужни. То исто важи и за остале личности овога романа. Писац је много пажње поклонио Вучку, псу, којега је нераздвојно повезао са Стојаном Јелићем, и провео га кроз све перипетије дјечаковог живота у окупираном Београду. Пишчева љубав за дјецу и животиње дошла је до јачег изражаја, тако да су боље странице овога романа оне гдје се говори о животу и раду Стојана и Вучка, мале Анђе Митровић и козе Шуте, и малог јеврејског дјетета Јаше, којему су Њемци убили родитеље, а чува га, све до ослобођења мајстор Дане Стамболија. Симпатије према дјеци и животињама навеле су писца на основну грешку овога романа: наивно излагање материјала, алудирање на осјећања самилости и сапатње, а не идејно заоштравање дјела, снажно и типично умјетнички уобличено приказивање живота.

Ако се узме ранији рад Константина Степановића, као писца који се појављивао приповијеткама по листовима и часописима прије рата, онда „Син непокоренога града“ претставља корак напријед у његовом развоју. То је његово прво веће дјело, оглед на стварању романа, који тешко полази за руком и искуснијим и већим писцима. Мако активан као новинарски радник, Степановић успијева да даје и остварења на књижевном плану. Трагови новинарског рада, истина, преовладавају и у овом његовом књижевном дјелу. Добија. се утисак да он ради на брзину. Вјероватно је да му се отуда прокрадају и онакви недостаци. Он има талента, може живо и занимљиво да пише. „Син непокоренога града“ не чита се без интересовања. Али овом длелу недостаје широки романсијерски замах, згуснутије сликање времена и друштва, пуније оцртавање ликова, изграђивање стила и композиције. Ипак, и поред свих мана, Степановићев „Син непокоренога града има у себи вриједности: у идејној усмјерености, у васпитном карактеру, у осјећајном и топлом казивању, у извјесној документарној природи дјела. :

Михаило Ражнатовић

· =

:Ј

7 ма

Малика а ЕЕ

(И

он са