Наша књижевност

кларацијом декабризма, његовим уУметничким документом“ (Н. К. Пиксанов). Грибоједовљево дело је изразито реалистичко. Оно је веран и богат докуменат свога времена. Обухвата све појаве и особености тадашњег доба. Слика верно тадање социјалне, политичке, психолошке појаве, тадање типове, целокупан народни живот. Тај реализам је спроведен до детаља. Комедија садржи необично много одблесака савремених догађаја. Свака алузија налази своје „покриће“ у људима, догађајима и установама тога доба.

Свака личност у овој комедији говори својим нарочитим, индивидуализираним стилом, који одговара њеном карактеру. Свака открива најскривеније кутке своје душе сваком реченицом, речју, чак случајним ускликом. . .

Грибоједов је писао простонародним, свакодневним језиком. У његовом језику има и идиоматизама, обрта и израза својствених само руском језику, који се не дају превести на други језик. Има ту и специЈалитета, па и изопачености тадањег московског говора. Све то даје језику ове комедије нарочити „руски колорит“. |

Стихови су разностопни јамби, Ггипки, живи, врло блиски разговорном језику. Стил је необично језгроВит, сажет, свака реч је на свом месту. Комад је писан готово сав у епиграмима, афоризмима, који су верни одјеци тадањег друштва и друштвеног схватања. Зато се мноштво стихова из ове комедије претворило у пословице, у народне. изреке, којима се служи цео руски народ.

Ето, из тога се одмах види које одлике овог дела сваки преводилац мора пренети у: свој језик. Д-р СтрЈановић, међутим, није успео да да ни бледу сенку лепоте и снаге Грибоједовљевих стихова. Има доста Места у преводу где се није сачувао Ни смисао, ни типови, ни психолоГија, ни друштвени односи и навике доба које се слика. Примере за то лако је наћи. Почећемо од почетка.

1 чин, 1 призор. Салон, у њему ве- ; Лики часовник. Код преводиоца: „У њему старински Са КОН се може навити да свира“.

371

Преводилац наводи да се радња догађа у зимско Јутро, иако у оригиналу нигде не стоји „зимско“, _ нити је то потребно. Служавка Лиза, — која је заспала насред собе, клонувши (свесившисњ) низ наслоњачу (преводилац каже: зг рчена у наслоњачу) — изненада — се буди. Преводилац изоставља реч „изненада“, иако је она овде потребна, јер Лиза није смела да заспи, — она чува стражу пред собом заљубљених.

Руску реч „друг“ Стојановић преводи стално са „друг“, а треба „пријатеље ни сени == (са „степенице“, а на другом месту са „тремови“, а треба „трем“; „чуланчик“ —_ са „брлог“, а треба „шпајз“, „коморица“, „ћилер“; „пилрце“ —- са „преслица“, а треба „ђерђев“, итд. итд.

Фамусов, феудалац и високи чиБовник, каже за своју ћерку: „2 сна нема због француских чњига, — А мени се од руских силно спава“.

Стојановић то преводи:.

Нек Фрјнцузи воде те љубавне бриге,

Ја задријемам одмах покрај руске књиге,

Уовој сцени је преводилац неколико стихова изоставио, а неколико

нових додао, — све на штету стилских лепота и психолошких финеса оригинала. Е ,

Има случајева где су основне идеје оригинала изврнуте баш на главу. Фамусов се обраћа са прекором своме личном секретару и удварачу своје кћери, Молчаљину: „Као сиротана сам те пригрлио и увео у своју породицу. — Дао чин асесора и узео за свог секретара.“

Д-р Стојановић то преводи:

А тебе, премда немаш никаквога дара, Узео сам за свог секретара.

У оригиналу се, на више места, помиње да су великаши У царској Русији доводили на високе положаје своје рођаке, а Фамусов је овде учинио _ изузетак са Молчаљином,

· „зато што је способан“ — како на

другом месту каже за њега. То је смисао Фамусовог прекора, како се Види из речи „сиротан“ (безродИБШ), којом се карактерише Мол-

Мр о