Наша књижевност

ног словеначког песника и нарочито се задржава на његовој кореспонденцији са великим словенским писцима његова времена. У предговору се даје оваква оцена улоге и значаја овог песника: „Прешерн је одиграо велику улогу у развитку словеначке књижевности. Његов значај за словеначку књижевност може се упоредити са значајем Пушкина за руску књижевност. Велико и почасно место 54узима словеначки песник у плејади словенских песника, јер је певао о слободи, пријатељству и братству словенских народа.“ П. К.

М. БУБЈОНОВ: „БЕЛА БРЕЗА“

Међу лауреатима Стаљинових награда за 1947 годину, прву награду добили су Иља Еренбург, за роман „Бура“, Петар Павленко, за роман „Срећа“, и Михаил Бубјонов, за роман „Бела бреза“.

Досада нашој читалачкој публи-

ци непознат, млади писац Бубјонов појавио се својом награђеном књигом у издању београдске „Просвепе. Бубјонов је за тему свог романа узео привремене поразе Црвене армије, у јесен .1941 године. Свој главни мотив, писац је, једним поглављем, везао за окупирану позадину, приказујући држање совјетских људи у првим данима окупације. Колхозници, верни Стаљиновим порукама да ни зрна не дају окупатору, спаљују колхозно жито. Непартијци, одани совјетској власти, пред немачким одмаздама називају себе бољшевицима и својом смрћу доказују да су срцем срасли с Бољшевичком партијом...

Октобар 1941. Хитлерове армије свом жестином надиру према Москви. Берлинска штампа прориче скоро освајање престонице Совјетског Савеза и доноси Хитлерове наредбе о паради фашистичких армија, која треба да (се одржи на Црвеном тргу, 7 новембра.

Јединице Црвене армије, дуж фронта, трпе поразе и принуђене су да се уз борбу повлаче на и-

сток — према Москви. Један пук, на челу са мајором Волошином борцем из Грађанског рата — по-

влачећи се кроз Ржевске шуме до-

Књижевност

бија задатак да штити пребацивање

јединица Црвене армије преко реке Везузе. Међутим, примењивање старих и преживелих метода командовања од стране мајора Волошина, доводи до разбијања пука и његовог отсецања од главних снага Црвене армије.

Командант Волошин није кукавица. Прекаљен у борбама Грађанског рата — у који је ступио као прост кадровац — у два маха је одликован за храброст. Али 25-годишња етапа мирне изградње или. боље рећи, борбе за учвршћење совјетске власти и њене армије, прошла је крај Волошина — скоро неопажено. Он није своје животне напоре, као што су то чинили прави совјетски људи, устремио ка новим тежњама и новим постигнућима у процесу кроз који је пролазила земља совјета. Он није живео у корену народа. Његова пасивност сачувала га је онаквог какав је био пре 25 година, у данима Грађанског рата, и за њега је маглом обавијен пут којим су прошли његов народ и његова земља.

Недораслост Волошина да у критичким данима води борце армије која је никла из срца народа, из срца совјетске земље, претвара се у катастрофу: и његовог пука и његову.

По разбијању пука, Волошин, под теретом кривице, умире од срчане капи. Али, смрћу команданта не умире и вера у победу његовог разбијеног пука. Она се прво јавља и свом снагом заварничи у срцу капетана — комунисте Озерова, комесара Јахноа, водника Јургина, борца Лопухова и др. Опкољени надмоћним непријатељем и завијени хладном шумом и кишним облацима, борци прикупљају последњу снагу и прибијају се уз капетана Озерова. Велика умешност у командовању комунисте Озерова и његова прекаљеност, коју је стекао у редовима Бољшевичке партије, доприносе извлачењу бораца из непријатељског обруча.

Бубјонов завршава своју књигу приказивањем велике битке под Москвом, која је отпочела 7 новембра 1941 године.

Борци Озеровљевог пука, чији је он сада командант, охрабрени и по-