Наша књижевност

ПРАВИ СМИСАО РАНКОВИЋЕВОГ ПЕСИМИЗМА

Деведесетих година прошлог века младо србијанско друштво било је разрованије него ли икада до тада. Привремена победа народних снага била је изиграна; устав од 1888 укинут; реакција све више узима маха. Морално расуло обузима скоро читаву земљу, приметно је од београдске чаршије до најзабитнијег планинског села. То је доба злогласне „владановштине“ која је, како се још снда увиђало, могла да буде и без Владана; распадање једног насилничког режима кужи целу Србију и развејава своју трулеж по читавом друштву. Као да све наглије нестаје патријархалне честитости, све су ређе „рајске душе“ о којима са тугом пише Јанко Веселиновић. Видици су све тмурнији над овом малом земљом која се огорчено бори за слободу; код многих је чак и вера у снагу народа поколебана. Сумња и очај захватају многе од највећих духова тадање Србије; код многих се осећа клонулост и чамотиња. У то време Божа Кнежевић тавори по монотоним србијанским паланкама и записује своја морална запажања прожета горким екептицизмом; а Светолик Ранковић грчевито слика тај сиви, облачни сумрак који се надноси над Србијом, тај мркли мрак хладне и даждевите ноћи која се увлачи у душе, која помрачује савести. И ог је потресен, погружен; толико је огрезао у мучну и опору сету да врло мало увиђа, врло мало верује да је светлија сутрашњица већ на прагу, да је ни најопакија „владановштина“ не може зауставити.

„ Ранковић је заиста песимиста. Очајем гори скоро свака његова реч, али је његов очај само искрени и људски израз његове сете што око себе види толико пустошности, а никако мржња према људима и животу, никако не презир према своме народу. Ранковић је био идеалиста у оном уобичајеном смислу под којим се подразумева искрено убеђење и вера у неку апстрактну правду доброту, љубав, истину. И као сваки идеалиста тог кова он је претстављао себи не мање апстрактне идеале, дубоко уверен да они постоје и да их само треба наћи. А када их у тадањој Србији није нашао, њему је живот нужно морао да изгледа пуст, неизбежно је морао да загази у песимизам, нарочито онда ако је под утиском најтежих разочарења морао да поверује да су сви ти његови идеали неоствариви. Такав његов идеализам могао је само да се развије његовим богословским васпитањем, мада он никада, ни лично а нарочито не у књижевности, није био религиозни фанатик, па чак ни изразити верник. Из читаве своје богословске културе он је нај-