Наша књижевност

"Сан љетне ноћи

А млади иду. Млади барјак вију. За плугом греду, за браздама газе, и ново сјеме просипају, сију,

и крче нови пут и нове стазе.

Пењу се они, ја силазим брже, јер њима свану, нови дан се роди, а мене крхке нити јоште држе, док дадем обол роду и слободи.

Јер има болест, којој нема лијека, кад куцавица бије на тенане:

час куца срце, часком опет стане за пола љета старије од вијека.

И морам рећи, да ме боли, друже,

кад гледам младост како живо зида, слушати гдје нас братске земље руже, и небраћом нас називљу без стида.

Но ја сам дијете из прошлога доба.

и с овим вијеком играх се у блату, кад обоје смо били још у цвату,

кад нисмо знали шта је завист, злоба.

И гледам Вијек, ход му пратим, кретње, и сваки покрет, сваки глас и боју.

Тај стари строј јот: штропоће без. сметње, а мој ће шкљоцат годину још коју.

Па кад се питам: шта сам досад ткао, какву сам пређу и плетиво прео,

ја видим, да сам много започео,

ал започето свршит нисам знао,

Но, можда, ипак, — мисао ме тјеши кад нетко буде, заваљен у хладу, читао моју загорску баладу,

имат ће рашта барем да се смијеши:

И кад му једном већ дојаде ретци, те стане испод зреле крушке снити, можда ће у сну захвалан ми бити што тако лако успављују претци.

И признати бих мого посве смјерно да све, што за ме имаху тек жалце,