Наша књижевност

МАРИ РК и еони

438 . Књижевност

Нажалост, Пушкинове мање песме само су делимично у нас познате.) Шири кругови читалаца углавном знају за Змајев препев „Црнога вела“: ;

Као махнит зверам у црн вео сад,

а ледену душу раздире ми јад.

У младости лудој, лаковерју слепом, гинуло ми срце за Гркињом лепом...

Ма да по часописима има доста покушаја преношења Пушкинове лирике на наш језик, ретки су препеви који би бар приближно дали нашем читаоцу појам о савршености форме и садржине његових песама. За невољу, ми ћемо овде ипак морати да наведемо у препеву неколико његових песама. У првој, опште познатој „Елегији“, написаној још 1821, изражена је сета и песимизам, својствен младим песницима уопште, а нарочито у доба романтизма:

Преживео сам жеље своје, сањања је било доста! Још страдање само моје и на срцу пустош оста!

Под олујом судбе. силне цветног венца свену мај! Сад усамљен тужан живим и свршетку чекам крај.

И у позну јесен тако кад се фијук буре ори сам на голој грани лако позни листић зашумори.

Од песама, где се описи природе мешају с песниковим осећањима, у чему је Пушкин био нарочито јак (најлепши описи природе у њега растурени су по његовим спевовима) поменимо „Зимње вече“. такође једну од познатијих Пушкинових песама која је, по свој прилици, написана негде око 1825, кад је песник као прогнаник живео на селу крај своје дадиље Арине Родионовне:

Бура маглом небо крије

а фијуче вихор снежни:

час ко бесна звер завије, час зацвили ко плач нежни, ил' с кровова сламу чупа,

па зашушти одозгоре,

ил' студеном руком лупа као путник у прозоре.

Наша трошна кровињара,

јадна, мрачна, почађала, што си ми се, бако стара,

крај прозора заћутала»

1) Опширан, школски систематизован преглед Пушкинове лирике, епова и осталих Пушкинових дела наш читалац ће најлакше наћи у првој књизи „Руске књижевности“ од Поспелова и другова које је 1947 год. издала београдска „Просвета“. Е

падала

атнањии