Наша књижевност

МИ Мт, СИР А |

Пар ИМ И У И ње

Ру И РЕН РЈУ

Књижевност

талента и неку немерљиву снагу којом се Пушкин толико истиче над

многим песницима. То су нарочито „Пророк“ и „Анчар“. У „Пророку“ Пушкин пева о позвању песника међу људима. (В. препев ове песме у „Књижевности“, бр. ! за 1946). „Анчар“ је једна од најчуднијих песама светске књижевности. Мериме, одушевљен њоме, тврдио је да јој ни у једној литератури нема равне. Ретка по мотиву и замисли (у њој је симболички приказана сва нехуманост са-

модржавља и тираније) ова песма је и артистички савршена, те је“

готово непреводљива. Ми ћемо ипак покушати да је саопштимо у препеву; у

У пустињи сред песка врела, једини у свој васељени,

. ко „страшни стражар Анчар на стени стоји од сунца што је свела.

Роди га степа у жедне дане, у љутоме га гневу гоји,

па зелене му, мртве гране

и корен отровом поји.

Кроз кору отров“ стално тече и у подне се топи од жара, а када падне прохладно вече У смолу густу се ствара.

То дрво одмор ни птици није, нит оштри тигар о њега раље, тек вихор што се пустињом вије дирне га крилом па бежи даље.

А када облак даждом умива његов учмали, тужни лист, отрована се киша слива

и трује песак невин, чист.

Ал' гле, човеку човек рече Е да хита одмах дрвету том 5 и човек пође кад паде вече, а зором дотрча с отровом.

Он смртоносну смолу носи, с учмалим лишћем кобну грану „ и зној му бледо чело роси у шатор кад задихан бану.

Кад господару своме даде грану са страшним отровом

_ тад као мачем посечен паде и заспа самртним сном.

А кнез у отров умаче љути све стреле своје послушне

и смрт са њиног врха упути ближњим у земље суседне.

Најзад, посебну, али врло важну врсту чине и оне песме, у којима Пушкин изражава љубавна осећања. Њих нема много, али по

инин

дно гривне расним

отумара шитриатре ми

+ еаоцн ћир»