Наша књижевност

~ 7

Хроника. |. (ава - Јаке | ЕД

природа и из којега произлази да се Беркугов улагује Мурзавецкој из рачуна, зато што хоће помоћу ње да постане претседник Земске управе, па да онда цела губернија буде у рукама њих двоје, тј. у његовим» Тим неоправданим и необјашњивим изостављањем (необјашњиво је како је редитељ могао пристати на њ) места неопходног за разумевање ликова и односа, тим чупањем оштрих канџи из сомотских шапа капиталисте, прождрљива љута звер је претворена у безазлено, умиљато јагње, вук у овцу, идеја дела у своју супротност. Шта је осталог Остала је приредба за разоноду и разгаљивање, дистракција. 3

Али идејност у позоришној уметности не може се помирити са схватањем о позоришту као неком културнијем дивертисману (можда би било "тачније говорити о културној диверзији), неком забавном локалу вишег ранга, пској институцији у којој ведра шала „уметности“ чини да се заборави на опору збиљу живота. Идејност је непомирљива и са претставом о позоришту Аанолитичком, бестенденциозном, позоришту „ради позоришта“, које је уствари позориште у служби експлоататорске класе, њених тенденција и њене политике. Идејност у позоришту не може се сложити ни са забашуривањем истине, са „улепшавањем“ „грубе“ стварности и уздизањем над „сиву“ реалност. Јер реалност за нас није сива и стварност за нас не треба да буде улепша-

вана, а најмање неостварљивим сновима или бајкама о лепој, шареној лажи.

За нас је и најгорча истина лепша од сваке лажи, ма колико се она чинила слатка, ма колико била сладуњава. Идејност у позоришној уметности не трпи никакво 3замагљивање, потискивање и изопачавање, помоћу интереса:.гних трикова и оригиналних режијских „проналазака“, онога што дело и претстава хоће и треба да кажу гледаоцу. Идејност у позоришту је Вјерују стваралаца претставе, и аутора и извођача, она је неустрашљиво исповедање, јасан и гласан апел публици, њеном разуму и њеном осећању, њеној свести и савести, њеној вољи и решености, апел да учествује и истраје у борби за победу истине и правде, за напредак народа и човечанства. Идејност у позоришту је учествовање у тој борби. Безидејно позориште не извлачи из ње само себе, оно покушава да из ње извуче и своју публику, оно се супротставља тој борби, и стога је дубоко реакционарно. Безидејност се мора гонити из свих наших позоришта, из свих наших претстава.

Нема сумње да ће овај сусрет највећих и најбољих позоришта из унутрашњости са београдском публиком и београдским~ позоришним радницима допринети и идејном пречишћавању нашег позоришног живота. Тај сусрет је од велике обостране користи. Београдски позоришни радници могли су да виде како они својим радом делују на даљину, на своје другове у унутрашњости, и преко њих на публику која сама нема прилике да гледа београдске претставе. Позоришни стваралачки колективи из унутрашњости добили су толико потребну за сваког ствараоца критичку оцену свога рада и својих резултата. Показани су им недостаци или застрањивања на конкретном примеру, и то ће им вероватно помоћи у понеком питању у којем су досада лутали, много више него што би помогло апстрактно претресање дотичних проблема у стручној литератури. Неопходно је да се створени контакт између престоничких колектива и колектива у унутрашњости и даље одржава и продубљује.

Напредак и успех који су позоришта НР Србије показала на овом гостовању, и поред изнетих недостатака, толики је да потврђује исправност доса-