Наша књижевност

| 5 : +

ПЕТ ПЕСАМА

ПРОМЕТЕЈ

Покриј своје небо, Зевсе,

Облака тмушом

И кушај, као лудо дете

Што обезлављује чкаљ,

Своју снаљу на храшћу и бретовима! Али ми земљу моју

Мораш оставити ;

И колибу, коју ми не подиже ти,

И отњиште моје, На чијем озњу ми САМ

Завидиш! ' |

- Беднијећ ничећ не знам 7 Под сунцем од вас, ботови! 1

Кукавно прехрањујете Жртвеним порезима

И молитвеним димом

Своје величанство;

А скапали бисте да нису , 5 Просјаци и деца — ји Пунонадежне луде. %

Дететом кад бејах 2 И не знађах ни куд ни камо, Обраћао сам залутали потлед. Сунцу, као да над њим

Има ухо да чује мој вапај

И срце, као моје,

Да се сажали невољноме.

МЕ ЕНИ ла ЊЕ УУ