Наша књижевност

ЗОВ

Утонем ли у ноћ, ноћ пуну звезда,

с трлом рујним, с месечином, без речи, у мени пламти љубав, цвркут тнезда на усни се буди, преко усне ће прећи

шапат у ноћ, речи сузом покапане, нестанем, сан ме носи, тлава од умора преко јастука пала као преко ране

и крв ја у мени само жубор твоћ товора.

Зовем те у ноћи, возови тлас ми носе, да ли путујеиг некуд и нећу те стићи“ Дим ларави нек су ти тешке косе

као ресале врбе у сну ће ми нићи,

под праменом неба нек си стена

као извор топли ћеш ми прокључати, два крика нек су ти очи, два угљена, , песмом ће ме руда кршних звати.

Ветар с тишином у соби сенке њише

и лик ми твој пређе сенком преко свести, речи ми вруће с усана пољупцем брише као онда кад су се на белој цести,

на равном друму твоја и моја брилада под луком сванућа среле и младе пале у затрљај једна друлој, о тада,

кад су ти руже у црним очима сјале

од среће виђења, од мнолих сусрета, о тада, кад су речи биле врло сувишне,