Наша књижевност

Свадба : 217

лије, има већу власт од овог. Имао је у рукама неколико комесара, а ни један од њих није ни покушао да истакне ту олакшавајућу околност — ваљда из тврдоглавости...

Око девет сати Ђуришић је осјетио празнину у стомаку и жељу да се нечим попуни, па је позвао стражаре да отпрате издајника у затвор.

— Долазиш ли то с поклоњења> — запитао је Мировића, по повратку у ћелију, бивши комесар батаљона, сељак из Сињевке Пејовић с лављом главом и накострешеним дебелим чекињама изнад ниског боксерског чела.

Мировић је нијемо климнуо главом.

— Изгледа си се нашироко распричао: све даш само главу не даш! — примијетио је Бранко Меденица, бодући га оштрим зеленим погледом.

Мировић је угнуо главу у рамена, покрио лице рукама и, изгледа, заплакао. Отада се с њим у затвору није говорило сем на прозиву кад се одазове „Ја-а“ а затвореник, адвокат Влајко Пешић из Трепче, тај одзив пропрати подругљивим „Ња-а“.

Сјутрадан су га опет позвали „на разговор с војводом“ остао је тамо до три поподне и вратио се ошамућен. Сат касније поново су га позвали. У поноћ су га позвали трећипут — мислило се да ће бити ликвидиран, али га пред зору опет вратише и он заспа тврдим сном. Пробудили су га Буришићеви курири и опет одвели. Двадесетак дана отада желио је сна: свакичас су га зивкали, одводили и доводили, по десет пута се ноћу и дању вукао улицама звечећи ланцима као читав чопор везаних паса. Провалио је Пријепољце, Баковића и Писаревића, који су већ били у затвору, да су чланови Партије; издао неке учитеље и сељаке из пријепољске околине, осумњичио многе затворенике и најзад оптужио поднаредника Анчића који му је једном приликом рекао „Нијеси ти правник него јадник!“ као потајног симпатизера партизана смртно заљубљеног у неку скоро доведену дјевојку у женском затвору.

И све би се то могло некако отрпјети и заборавити при много већој муци која је снашла затворенике послије Мировићеве издаје. Отада Ђуришић уобичаји тешка ноћна саслушавања за све људе од којих му се чинило да може нешто сазнати; употријеби мучења — од којих су најтежа поднијели браћа Жижићи, Новак и Мираш (испекли им ноге у сачевима жара прије него су их убили, једног на мосту код Мојковца а другог у бездану на Коврену).

А Мировић је још неко вријеме остао у затвору у оковима и под ледом мржње и презира. Тек средином јануара, кад су православни празници прослављени крвавим покољима муслиманске раје у Санџаку и сулудим весељима послије којих је пола четничке војске попадало од пролива — наређено је Џогазу да откује а Јовану Марковићу да отпусти издајника, Увукао је поглед у себе и главу у рамена и изашао забацујући ногама као да још носи окове.

(Наставиће се) Михаило Лалић

5 Књижевност

=