Наша књижевност

55 Књижевност

револуција била борба између добра и зла: док су српске тежње најузвишеније и најплеменитије, а поступци Срба витешки, мађарске тежње су мегаломанске и дивљачке, а поступци према Србима варварски и зверски. Његови јунаци су пуни поносног пркоса пред мађарским судовима (Исидор Стојковић) или оличење херојства у борбама у којима учествују и жене (Арсеније, Десанка-Млатишума); Срби, пак, који су били на страни Мађара, приказани су као крути и надмени људи, одроди и каријеристе (Сава, на пример, у приповетци „Два брата“).

Суботић је многе своје књижевне саставе о револуционарном времену писао у току самих догађаја, — нарочито песме, — желећи да њима подигне борбени елан српскога фронта; а већину ових ствари објавио је одмах по престанку револуције, желећи да помогне ахцију патријарха Рајачића у његовим настојањима да од двора измоли минималне уступке за свој народ који је толике жртве дао за одржање царскога двора. |

Јован Суботић, заједно са Богобојем Атанацковићем, иде у ред малобројне групе писаца који су, ушавши у Покрет када су се у њега полагале велике наде, остали на позицијама званичног воћства до краја, када су сви остали, скоро без изузетка, налазили само речи гнушања према Аустрији и огорчења због тешких илузија које су збрисане тек крвљу једнога народа. Само док је Суботић давао више спољне ефекте и романтичарске слике по калупу народног епоса, Богобој Атанацковић је настојао да у роману о овоме времену („Два идола“) прикаже унутрашње односе између Срба и Мађара и неминовност оружаног сукоба између њих.

Припадајући пожунској студентској омладини која се активно бацила на агитацију за политику карловачког воћства, — Атанацковић је ишао на челу поворке у Карловце да тражи сазив народног сабора, — писац „Два идола“ је посматрао српско-мађарске односе кроз призму привилегија. Српски национални проблем може се решити само остварењем националне територије у оквиру Аустрије; тежак живот Срба узрокован је искључиво насилним и окрутним ставом Мађара; Срби су углавном сиротиња, бесправна и угњетавана, док су Мађари богаташи, немеши, који не признају ни права обесправљених српских маса, нити законе своје властите државе. Идеалист и романтичар, Богобој Атанацковић је уместо социјалног романа дао романтичну повест пуну сентименталних описа и невероватних збивања. Његов главни јунак, Младен, романтична фигура, младић замршене косе и замишљена погледа, одлази у свет, тражећи смрт, због несрећне љубави: девојка у коју је био заљубљен морала је поћи за богатог Мађара, унесрећивши и себе и Младена. Пун мржње на Мађаре, јунак „Два идола“ види у српском покрету 1848 прве кораке за остварење „славјанског

парства“, — једне од магловитих илузија које су загревале генерацију пред 1848, — те ступа под заставу патријарха Рајачића. Желећи да да социјалну потку роману, Атанацковић, — ро-

мантичар по схватању и методу, — даб је авантуристичку повест