Наша књижевност

238

планинским борбама; а доживљује сада и даља поглавља уз потресну песму младих бригада добровољних радника. Али у свакој епопеји има и један тежак тренутак, када се богови и ветрови успротиве; то је тренутак искушења, онај који југословенски народ баш сада проживљује, и то је поглавље на коме се сада налазимо. Није моје да улазим у политичку дебату, за коју немам све податке. Ограничићу се да само ово кажем нашим домаћинима и пријатељима, југословенским књижевницима, онима чији је налог да изразе искуства која постиже југословенски народ: доиста, велико је страдање страдати од тираније и угњетавања, и велика је борба борити се за слободу; али има нешто што је још и веће, а то је страдати за правду и борити се за истину.

А ми Французи препатили смо ужасне болове пораза и окупације. Али је за нас било и нешто свирепије од свих немачких свирепости: била је то лаж. Лаж Вишија, чудовишна и лицемерна збрка са Петеном, свест коју смо имали у себи да је лик наше отаџбине изобличен, унакажен, упрљан пред очима света, и да свет не зна ништа, да ништа не може да зна од онога што ми јесмо, што мислимо и што радимо.

То је био велики бол. И то јесте |

велики бол; бити несхваћен, не бити сазнан. :

Говорим о овоме по искуству, као резистент, тј. као потајни и незнани борац, али и као писац, тј. као човек коме је функција да каже оно што је праведно и истинито и да изражава дубоке стварности. То значи да ја разумем осећања наших другова, југословенских писаца, који виде у овоме тренутку да се игнорише оно што они свом снагом своје мисли сматрају праведним и истинитим. И они осећају да се дубока стварност историје њиховог народа у овоме тренутку не разуме. А та дубока стварност, међутим, носи у себи потребу да се развије до своје потпуности и до свог савршеног извршења. ИМ она је на томе путу. Њу покреће једна нужна снага. Чи-

ни се да сваки слободан човек, пра- .

вичнога и поштенога духа не може а да се са поштовањем не поклони пред овом узбудљивом вољом читавог једног народа.“

Књижевност

Ове мушке речи истине и опсервације, казане у тренутку кад чудовишна информбироовска кампања против наше земље поприма отворено криминалне форме, 'звуче оном истом човечношћу, слободољубивошћу и духом независности и поштења која прожимају целокупно дело Жана Касуа, писца који, заједно с најистакнутијим ствараоцима светске културе, данас оличава свест и савест наших олујних дана.

Е. Ф.

ГЕТЕ НА СРПСКОМ У ПОСЕБним ИЗДАЊИМА

Од „Дружби по Гете“ коју је године 1825 превео а 1827 објавио Јован Панчић (1771—1849) у своме „Сочиненију песнословском“ — Смеснице, Ш част, објављено је у нашим часописима и листовима доста превода Гетеових стихова и прозе.

Сем тога за последњих сто и пет година, од године 1844, када је Јован Рајић (1805—1856), адвокат, професор права на Лицеју, објавио „Страдања младога Вертера“, до данас, изишао је знатан број и посебно штампаних књига и књижица које ћемо по хронолошком реду овде саопштити:

[1844] — Страданија младога Вертера. Превео Јован Рајић. У Новом саду. Писмени Ј. Д. Каулициа 1844; 90 х 13; стр. 203 — 16.

[1864] — Торквато Тасо. Позоришна игра у пет радња од Гетеа. Превео Дамјан Павловић. Са преводиочевим предговором о Торквату Тасу. Ово је дело добило дар из књижевног фонда Илије М. Коларца. У Новом саду. У штампарији Игњата Фукса 1864; 20 Х 13; стр. 17 + 1.

[1884] — Гетејев Егмонт. Жалостива игра у пет раздела. Превео Александар Сандић. Накладом књижаре браће Јовановића. Народна библиотека, свеска 76. Панчево, 1884: 16 У“ 10; стр. 64.

[1885] — Фауст | део. Превео Милан Савић. Нови сад, 1885.

[1888] — Клавиго. Превео Никола В. Ђорић. Београд, 1888.

[1905] — Страдање младога Вертера. С немачког превео Бранко Мушицки. Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мала библио-