Наша књижевност

Хроника

провирује фељтон или чланак. Он пише равнодушно, неким пословним стилом који региструје, али ништа не евоцира и не дочарава. Његове личности су бледе, неживе, и ако читалац већ израније не познаје Пушкина, његов живот и дела, он у овој књизи неће осетити нити доживети ни песника ни његове пријатеље с којима се на Југу сусрео. Код Новикова на изглед све формално тече глатко, али је све сухо, све банално испричано, без ватре, без продубљивања и живота. И људи, и природа, и песникови интимни доживљаји —-- све остаје на папиру. Таман се читаоцу учини да ћа сад, најзад, наићи на занимљиву причу, а писац даје одломак есеја или расправе, па не успевши да се ту покаже, прелази на описе природе, који вас необично потсећају на природу с „анзихтс-карата“.

Писац очевидно није изближе студирао Пушкина и његово дело, није успео да се удуби, да се приликом писања идентификује са личношћу свога јунака, и зато сав његов рад оставља утисак једног обичног посла, а не уметничког стварања. Обичан читалац који није поближе упознат са Пушкиновим животом и делима тешко ће се разабрати у овој гомили личности и поворци догађаја које писац не успева да диференцира, уобличи, истакне, оживи.

Природно је онда што ни Пушкиново интересовање за патријархални, примитивни и у исто време херојски Кавказ није умео уметнички да обради, а већ о Балкану и Србима да и не говоримо.

О Пушкиновој љубави према Амалији Ризнић (коју је начинио Италијанком из Фиренце, иако је уствари била Српкиња из Баната) и о његовом пријатељству с њеним

· мужем Иваном Ризнићем, писац је исконструисао које-какве четири стране (407—410). Ми их овде не можемо наводити, али како писац обрађује појединости из Пушкинова живота може се видети и из реченица о српским емигрантима: „У Липрандијевој кући се сусрео са српским војводама које су побегле из отаџбине и сањале о њеном ослобођењу. То су били црномањасти страсни људи. Човечји је облик у њима једва суздржавао разбуктали пламен ватре који је и претстављао

245

њихово право биће. Липранди је са њима, очевидно, имао искључиво пословне односе, они су му помагали у научном раду својим разноврсним обавештењима из географије Балканског полуострва. Пушкин није ништа питао, али, наравно, ту наука није. била одвојена од живота и од политике, од планова текућег дана.“ Писац затим казује како је Пушкин од њих „чуо и причу о Црном Ђорђу, српском народном хероју“, па затим препричава како је Карађорђе убио оца. „Та мрачна прича је Пушкина поразила, али је он њоме био и усхићен. Када је сазнао да Карађорђева кћи живи недалеко од Кишињева, написао јој је стихове, „налик на ханџар, обасјан сунцем“, како се о њима изразио Вељтман, један од Пушкинових пријатеља, када је те стихове чуо... А када је (Пушкин) прочитао војводама то, и о девојци која је скромним животом искупила очеве грехове, под густим спуштеним трепавицама стараца засветлела се давно заборављена суза. И они су се, можда, у том часу сећали своје деце остављене у родном крају...“ (стр. 134—1835).

Из таквих парчића, често без ккакве међусобне унутарње повезаности, начињена је ова књига ни есеј ни роман ни романсирана бнографија. Писац је ишао за хронологијом Пушкинова живота и о сва. ком детаљу написао по неколико страна. Кад му се, ипак, наметне сама собом веза, он то чини — најблаже речено — на чудан начин: „Пушкин је, посматрајући сада пажљиво шарену кишињевску гомилу у којој су се налазили људи разних племена, научио да чита о животу са суморних бркатих лица Балканаца — Срба и Бугара. Они нису мислили само на данашњи дан, на успешне трговачке послове, на партију биљара. Изнад свих њихових мисли била је једна мисао, и чак када су, у каквој јевтинијој крчми, пили кишињевско кисело вино, сваки је њихов гутљај из чаше био сличан неком делу. — Међутим, по неким шкртим, али јасним Липрандијевим изјавама, Пушкин је убрзо разумео, да се првом приликом спремало нешто ново. Положај Грчке је био још тежи од положаја балканских Словена.“ (Стр. 135).