Наша књижевност

Црвен цвет 267

датак да пре професоровог доласка пажљиво затвори све прозоре.

Али остали ђаци су често налазили начина да преваре „цербера“ који је бдио над промајом и да у последњем тренутку неприметно одврну кваку на прозору. Кад би професор ушао на врата, струја ваздуха би отворила крило на прозору и настала би промаја. И ма како она незнатна била, професор би се ухватио за главу и стао да виче од беса и страха.

—Затварајте, неваљалци! За-тва-рај-те!

Ту би настао кикот и грцање од пригушеног смеха, а највише су се смејала она двојица-тројица који би прискочили, тобоже ревносно, да затворе прозор, а који су уствари и удесили целу шалу.

Такве су се шале и иначе често дешавале. Усред Васиљевићевог предавања из кога је увек вејала смртоносна досада, дигао би се одједном неки од дрскијих ученика, отишао до прозора, уверио се тобоже да ли је чврсто затворен и озбиљно се вратио на своје место уз општи смех и кикотање осталих.

Професор је гризао усне и сумњичаво гледао младића, али му није могао ништа.

Однос између ђака и професора Васиљевића бивао је из године у годину све гори, док се главни део његовог васпитачког рада није претворио искључиво у борбу са младошћу и младалачком обешћу његових ђака, са њиховом вечном потребом за игром и смехом, за променама и занимљивим новостима. Он као да је само са те стране и могао да их види.

Стално је страховао од ђачког потсмеха, а то страховање чинило га је нарочите смешним. Од њиховог смеха њему се стезалс грло и ледило лице, испуњавала га је мржња коју је осећање немоћи доводило до беснила. Тај здрави, заразни и неутољиви дечачки смех њему је на махове изгледао као силна поплава која навире не само из дечачких груди, него из неба и земље и свих живих створова на њој. И он је мрзео не само ту децу, него и небо и земљу и све живо у њима и на њима, све што се креће, што дише, сја или лети, И ноћу је, у сну, виђао безбројно мноштво насмејаних лица која прете да га својих смехом преплаве и однесу, док он гушећи се узалуд покушава да викне оно што је толико пута поновио у разреду:

— Само се луде смеју без разлога, а ја не видим нигде никаква. разлога смеху.

Он је патио од тог дечачког смеха и немира и као од личне муке, коју нико не разуме, и као од опште невоље, која прети свему што је свето и озбиљно, подрива темеље сваког рада и целог поретка, и која ће, овако наоко безазлена, најпосле преплавити све и претворити живот у шегу и спрдњу, а свет у играчку:

У тој својој дубокој одвратности и сталној борби он је налазио мало разумевања и помоћи код других људи, а то га је још више утврђивало у његовој идиосионкразији и испуњавало песимизмом и осећањем усамљености. И сами професори, његове колеге, показивали су, како се њему чинило, много млакости и безбрижности у том погледу. Већина њих није се стварно много разликовала од про–