Наша књижевност
Браћа - 453:
не смије ништа. Ко је он2 Доста је било и његове силе. Мајку је тукао, Душанку тукао. Сад је томе крај. Друг Жарко је рекао да су сада равноправни и мушкарци и женскиње. Говорио је о том на збору читав сат. То је Душанка добро упамтила. Па нека Лазар. само проба да је дирне — све ће да каже другу Жарку.
Она рече простодушно, савлађујући стид:
— Друже, како остаде жив>г
Па се закикота, стављајући длан на уста испод кога забли– сташе једри зуби.
Не схватајући нашта дјевојка циља, мало збуњен дјевојачким. смијехом, Алија упита:
— Ко, ја2
— Био си свезан, већ ти је судија изрекао смртну пресуду, па ипак остаде жив.
Схватио је о чему је ријеч, па се засмијао.
— Да, незгодно је испало оно са Лазаром. Срце ми је сишло у пете, морам да признам. Стегао ми старац руке, натакао нож на пушку па гони ли-гони. „Добићеш, вели, метак у чело, тако ти је суђено“. Сва срећа што ме живог дотјера до штаба батаљона. Нисам се томе надао, мислио сам да ће ми у шуми откинути главу.
— Бранила сам те пред оцем, колико сам могла; удри ти, велим, Нијемце и усташе, ови пале и кољу; и четнике: опљачкаше тамо по Змијању све што дохвате — мед, суве шљиве, пекмез, женску постељину, рухо дјевојачко. Запео он па не попушта: „Не петљај се ти, вели, у политику; зелена си за то, није то за женску памет, јер наш народ није џабе рекао: дуга коса — кратка памет. Сад се ти мени чудиш и противиш, не одобраваш оцу, већ слушаш туђе језике, али ће се ускоро показати ко је имао право. Захваљиваћете ви старом Лази, свете ми Тројице...“
— Стара гарда — рече Алија — сад већ мало попушта. Понекад и разговара. Спавамо у једној бајти, у патролу идемо заједпо, смјењујемо се на стражи. Другови. му причају надуго и на-
широко, али он упорно вјерује свом богу и тешко ће моћи да га се одрекне.
Ту је Алија дознао да је Душанка Лазарфва кћи. Пред очи му је избио други свијет, шири и љепши, коме је и сам припадао, свијет нове младости које не признаје старе зађевице, која брише трагове вјековне мржње. То га је обрадовало. 8
„Нови човјек, ни налика на Лазара. Биће ово добра скојевка, одличан комуниста. Остаће Лазар усамљен, пропашће ако не напусти своје погледе на живот и људе. Морамо му помоћи да што прије крене правим путем, са кога је склизнуо...“
Дјевојка извади из торбе двије јабуке, зреле џ крупне; једну понуди Марку, другу Алији.
Он одби, захваљујући на милошти,
— Немој да те нагоним, рече она љутећи се, јеси ли партизанг Партизан прима све што му се даје од српа.