Наша књижевност

482 Књижевност

Онда се заљуљало коло, широко као језеро, искићено разнобојним дјевојачким марамама, шареним сукњама, црним прегачама и веженим бошчама. У то коло су се хватали борци и позадинци, жене, дјевојке и дјеца, чак и старци — поднапите бркајлије са печеним кокошијим батаковима у рукама.

Коло се ширило и нарастало. Јечала је звонка пјесма, момачка и дјевојачка; момци су потцикивали, дјевојке поскакивале, немилосрдно су ударале ноге о ледину.

Душанка је играла без рупца, гологлава. Носила је бијелу памучну сукњу извезену црвеним цвјетовима. Она је игралљ спретно и свечано, ситно поскакујући по ритму пјесме. С њене лијеве стране играо је Лазар, с десне Алија. Његове очи су је непрестано кришом мотриле, а она није избјегавала њихов поглед тако упорно као некад. _

Без обзира на све ратне патње и страдања у офанзиви, Лазарева душа је била испуњена радошћу, а срце најљепшим осјећањима, јер је пред добом поново гледао своје другове, храбре борце са Козаре, који су одољели свим налетима непријатељских пукова и које никаква сила није у стању да уништи.

Одјекивали су звуци пјесме:

„Ој Хитлеру, црни копилану, остаће ти кости на Балкану. Недићеве и Дражине банде, вјерно бране њемачке команде. Синоћ нам се кобила ождријеби, парипчића, Анту Павелића...“

„Те звуке су прекидали други, снажнији: „Ево браће, један до другога, погин'о би један за другога...“

Орила се пјесма, страсна и снажна, а њен глас се побједоносно ширио на све стране, преко шума, брда и долина. Младењ Ољача

% 4 ~