Наша књижевност

одавде моћи ту ст

, , + 3 "

508

Хроника

“

диктатури пролетаријата и изградњи социјализма, дакле знање којим се хисторија из стихије претвара у свјесну дјелатност људи. А то значи квалитативни обрат нашег познавања свијета, скок из једног квалитативног стања у друго, посве ново, а не само више, дакле скок у стање које је битно и суштински ново.

Наша умјетност данас и умјетничко спознавање свијета, да би било ново и савремено, дакле у складу са степеном и тенденцама развитка друштва и наше друштвене свијести, мора према томе такођер да претставља квалитативни обрат у своме развитку, скок из једног квалитативног стања нашег умјетничког стварања у друго, које не значи само виши степен развитка на истој узлазној линији наше умјетности, него значи посве нову, у бити и суштини нову умјетност, умјетност новог реализма. А то значи да наша нова умјетност мора бити и умјетнички израз и одраз познавања измјене свијета, познавања могућности и нужности борбе за социјализам, изградње социјализма и социјалистичког човјека и друштва. Наша нова умјетност мора дакле да јен борбена и партијна, она мора бити умјетнички вид борбе за социјализам, умјетнички израз и одраз те борбе.

Како се дакле ради о умјетности која не претставља само виши степен на једној и истој квалитативној развојној линији, него о умјетности која треба да претставља скок из старог квалитативног стања у ново, у стање кад су се извјесни дотадашњи позитивни елементи, нагомилавани кроз хисторију, развили у владајући систем, гдје дакле они нису више само обично повећање броја мање или више развијених клица новог, унутар старих система, него значе пуну побједу новог над старим, — то према томе и умјетничка форма мора да буде у складу са свим тим новим умјетничким спознавањем, она мора да је адекватна том спознавању. Ако се код тога сјетимо Лењинових поставки да „форма није просто спољашњи омотач садржине“, да „она одговара садржини“ и да она њој „даје одређени смисао, правац“; да постоји дакле узајамно дјеловање „између садржине и форме, али у том узајамном дјеловању по-

стоји одлучујући елеменат“ — и да „тај одлучујући елеменат јесте садржина“; или, како то каже Розентал, да „садржина одређује своју форму“, а да „форма организује своју садржину“, -—— онда све то значи да се никаквом

старом, „искушаном“ формом не може обликовати и стварати нова умјетност,

или обрнуто, свака стара и неадекватна форма којом би се обликовале нове“

умјетничке спознаје значила би уствари калуп којим се те спознаје приказују у туђем лику, у туђем свјетлу и у туђем значењу, дакле неистинито, — значила би калуп којим се убија оно што је суштинско, живо и дјелујуће, оно што је битно и специфично тим новим садржајима и спознајама. У таквим се конкретним случајевима зато и не ради ни о каквим истинским умјетничким, спознајама, него често о лажним фразама, што значи директни, или бар индиректни, пут у формализам.

Зато нова умјетничка форма мора да је истинита, мора да одговара, тј. да је адекватна новим умјетничким спознајама, мора да је природни, тј. њима условљен и, из њих израстао облик и начин њиховог самосталног постојања и дјеловања.

Проолеми форме у нашој ликовној умјетности, ако желимо да их правилно поставимо и третирамо, према томе су проблеми досљедности и природности изражавања и објективирања умјетнички доживљених и спознатих жи-

А неља си

Ја ан

РАЈА маја ка

Бај пау виа

пева ндљивечна 5

МЕ Ол аи ве

ДУ РА

а аза таван ал кае ак