Наша књижевност

ТОПОЛЕ

Двије тополе као двије сестре расле напоредо, ја сам их с прозора јутрима и вечерима тледо...

У прољеће обаспу их пупољци као птице ране и оне се танане, високе

њишу

изнад традских кровова.

Двије тополе као двије плесачице плешу

по ритму прољећних вјетрова.

У љето двије сестре стасају,

забујају.

У јутрима крошње им се тихо љуљају пуне цвркута и боје првих зракова.

Двије тополе брује у висинама,

пљуште свијетли звуци у њима и у нама.

У јесен кад се небо мути

са њих лишће сухо

у пљусковима пада.

Двије сестре

тада

дрхте и трепере,

тледајући како се осипа иверје са њихових трана, врхова.

И док облаци кише роне

двије тополе, у позним вечерима, бакарно звоне.