Наша књижевност

Три сина 31

нестало. Тада су у нашем крају партизани били још слаби. Онда су их издали код Ховника под гором. Немци су пуцали, опљачкали кућу, а Ховникове одвели у логор, још се ни сада нико не враћа. Другог јутра су ми рекли да неко стење у Ховниковим њивама, које воде према планини. Нико није смео да се приближи да види шта је. А ја сам помислио: Можда је неко тамо рањен. Треба видети. Човек је човек. И тако сам се другог дана пред вече упутио. Успузао сам се до горе тако да ме нико није могао опазити и да сам могао одоздо доћи до Ховника. Дуго сам чучао на обронку шуме и ослушкивао. До куће је било још два пушкомета. Ништа се није чуло и већ сам помислио да су ме слагали, кад из џбуња зачујем дозивање:

„Оче, 'оче...“

Више је то личило на уздисање, него на дозивање. Стресао сам се целим телом. Био је то Андрејев глас, никог другог до нашег Андреја глас. Био је већ мрак и зато сам се полако дошуњао до места одакле се чуло дозивање.

„Ту сам, Андреј, буди миран.“

Био је мрак и лакше се могло напипати него разабрати. Назрео сам да Андреј лежи иза плота згрчених ногу. Напипао сам његову руку и стиснуо је. Била је мокра. _

„Оче, да ли сте ви»“ Његов глас био је сад јачи. Са Андрејом никад нисам био нешто нарочито близак. Он је био човек на своју РУКУ.

„Видиш, Андреј, сад ћу те отпремити кући. Да ли си тешко рањенг“ Одговорио је тек кроз извесно време. Видело се да га негде боли.

„Не знам, али мислим да неће бити потребно.“

„Однећу те кући и сакрићу те да те нико неће пронаћи, Андреј,“ наговарао сам га. Његово чело било је хладно, мокро. Видело се да пати.

„Оче, па ипак ме нису ухватили. А шта је са осталимар“ Његов глас се сада просто изменио, рекао би био је некако веселији.

Пошто нисам могао ништа одређено да кажем, после неколико тренутака рекао је истим тоном:

„Ипак ме нису ухватили, ђаволи...“ ~

„Андреј, лепо те молим, не псуј тако гадно, главно је да си жив. Друго ће све бити добро.

Андреј није више ништа одговорио, већ се нагнуо, као да је хтео да устане, затим је поново пао на земљу и пустио дуг, отегнут уздах. Био је то његов последњи уздах, после тога је умро.

Ноћу сам га пренео у близину наше колибе и покопао га на скровитом месту. Нисам смео да га сахраним на гробљу да ме не би ко видео. Ни жени нисам зуцнуо ни речце о томе.

Тако је погинуо Андреј, први партизан У нашем крају.“

Пошто му се у међувремену загасила лула, поново ју је припалио, а затим смо даље грабили вијугавим путем.

| |

и а => -