Наша књижевност
5
За Пи УМЕ ои а ин ДИ У афиј ОВн А Бе Зети Га Мин А УН зе 5 У>
је Уа
58 Књижевност
кад знаш да вам из принципа нијесам дао ни црно испод нокта. Него није сад ријеч о давању, морамо спасавати варош, зато смо МИ ДОШЛИ.
— Јесте, јесте, зато смо ми дошли, — пожури ситни Ђурица Кепур покушавајући да преузме ријеч и воћство у разговору од опасног и крутог Јанковића. — Ви знате, вама је то сигурно по-
знато, како смо ми у јулу и августу 1941 спасили талијанске офи-
цире и, овај...
— И фашисте, — поможе му Ђуришић коме је та ствар била исувише позната. — И ове... карабињере, — додаде Ђурица да загусти супу. И како је то нас спасило да нас не запале Талијани.
— Е, што вас не запалише, мајку им жабарску, — стручно и искрено опсова капетан да искали душу.
— Ехе, — осмјехну се Ђурица. — Право кажете, ана овај..
Боље што смо још живи, да се нагледамо чудеса, а сад...
— Сад би ви хтјели да спасите затворенике, дако би вам и партизани опростили оно што сте спасавали карабињере и пјевали кад су стријељани заслужни комунистички букачи.
— Је-јесте, — залетје се Кепур увијек готов да се сложи, а затим покуша да заглади ствар и да докаже како њихова жеља и није тако ружна као што на први поглед изгледа. — Ама не баш тако, 'тио сам рећ...
Али не дорече. Ђуришић га прободе једним од оних хладних погледа који смрзавају срж у кичми плашљиваца и презриво одмахнувши главом закључи:
— Рано сте се уплашили, Колашинци!
Знао је да овакав пријекор не може остати без утицаја на црногорске душе чак и онда кад су те душе затроване ситним касаблијским мангуплуком и бакалским лукавством. И стварно, иако прекор није довољан да поврати храброст, он бар изазива стид и потребу да се страх прикрије и да се повуче и негира све што га је одало. Овај маневар је Ђуришић често с успјехом употребљавао па и сад осјети како полако дејствује. Делегација се збуни, постидје и загалами, али се онда из галаме издвоји снажан глас Јанковића:
— Да се нијесмо уплашили, не би ни дошли овдје. А уплашили су се богме и појачи од нас и није никакво чудо да се кривац плаши. Вашом заслугом имамо доста разлога да се не можемо надати добру, а дошли смо да отклонимо оно зло које вама не користи а нас може потпуно зацрнити,
Ђуришић стаде да промисли је ли ту згодан тренутак да прасне, Учини му се да још није,
— Знате ли ви, господо, — рече и погледом наговијести да ће им открити нешто непознато. — Знате ли ви да су партизански земуничари у Васојевићима организовали свој батаљон који ми мути позадину и убија ми најбоље људер.