Наша књижевност

79

самим тим већ готова. Свака велика истина је јасна и приступачна свима, па су и основне истине, које садржи марксистичка наука, свакоме приступачне и јасне. Та приступачност и једноставност основних марксистичких принципа понекад чини да многи олако приступају критичарском послу. Али, ако су основне _ поставке једноставне, не значи да је и њихова примена једноставна, не значи да у тој примени све ствари треба поједноставити.

Таквих „чаробних штапића“ има нарочито у чланку Наска Аганова. То су БЕБИ ЕМИ извесне опште поставке о „проблему живог контакта са текућим животом“, о „откривању оног што је битно, одређујуће и одлучују ће, типично“,

о „тражењу израза који је адекватан садржају и динамици наше свагдашњице“ итд. Такве или сличне, боље или лошије срочене реченице, оснивају се, додуше, на извесним основним марксистичким поставкама, али се оне у нашим критикама тако упорно и тако заморно понављају, у свакој могућој прилици, и онде где треба и где не треба, да се постепено претварају у најбаналнија општа места и голе фразе, које губе сваки реалан смисао. Тако се догађа да од оних основних, најсадржајнијих, дубоко смишљених и прецизно формулисаних поставки, које су дали класици марксизма-лењинизма, када доспеју у руке невештог критичара који их сваког тренутка призива у помоћ и без милости парафразира, претаче из једног калупа у други, обрће и окреће на све могуће начине, на крају не остане ништа до магловитих и произвољних, невешто срочених и често бесмислених фраза, какве срећемо у чланку Наска Аганова, о „саживљавању и прожимању са новим друштвеним односима“, о „немоћи, промашености и празнини преживјелог израза у нашим приликама“, о потреби „доживљавања и проживљавања свих нужних животних супротности“ итд.

Овакве или сличне реченице најчешће су у употреби онда када критичари говоре младим песницима о идејности, о савременој тематици, о потреби идеолошко-политичког уздизања, или када указују на неке трагове идеалистичких или декадентних схватања у нашој литератури. Али, уместо принципијелне и конкретне марксистичке критике, чији је домен истраживања „читаво богатство човечјег и природног бића“), у таквим текстовима често налазимо само јевтину демагошку фразеологију, излизане агитационе пароле " плитак журналистички вербализам. Зар се, например, Наску Аганову, који с правом констатује да млади песници стварају „под дојмом новинских извештаја“, не чини да се и критичар служи таквим лошим новинарским фразама, када, пишући о недостатку живих ликова у Галогажиној поезији, уместо књижевне анализе отпочне са јевтино патетичним тирадама о лику „човјека наше Народноослободилачке борбе, радника и горштака, који су кроз буну и устанак, кроз муке и ране, кроз девет крвавих сита и решета процијеђени док су се дочепали ове слободе и који данас, још са свјежим ожиљцима на рукама дижу Босном творнице, централе, и стварају радне задруге“ 2

Зар се Наску Аганову, који с правом констатује да „Галогажа кроз приличан дио својих пјесама, распјеваним оптимизмом и празном идеализацијом нашу данашњу снажну културно-економску борбу кратковидо појевтињује“, не чини да и критичар „појевтињује“ ту борбу када, саветујући песнику да се „отме утицају оне предратне поезије, којој је била најомиљенија ријеч: сање,

ту К. Маркс: Економско филозофски рукописи из 1844 год.