Наша књижевност

Хроника ~ 87

недостаци сваке почетничке и, у крајњој линији, сваке | неуспеле поезије, У којој „певање уместо узгушњавања“ постаје „расплињавање““.

Нико, наравно, не мисли да пориче да у нашој поезији, па иу Галогажиним песмама, има трагова модернизма и декадентства, „утицаја предратне сентиментално-модернистичке ДЕ Али је потпуно бесмислено трагати за таквим „утицајима“ и РЦ у свакој песми где се по по речима Маркса, на „реторичка умовања“, „расплињавање стварности“, „маглене. конструкције из главе“ и друге почетничке ознаке. Међутим, „аналитичка критика“ коју поједини млађи критичари, у жељи да оживе и конкретизују своје излагање, у последње време упражњавају, често се своди управо на такво трагање. Уместо марксистичке анализе уметничког текста, они преко читавих страница развијају најпримитивније, формалистичко и цепидлачко тумачење неког изолованог стиха по старинској „ред по ред“ методи, да би доказали његову нелогичност и бесмисленост. Тако Уа Пухало поводом Галогажиног стиха :

Утиснух у плиму срца звијезде

начиње једну бесконачну дисертацију оваквог типа:

„Утиснух“... — та ријеч одмах ствара претставу материје у коју се нешто утискује: утискује се печат у восак, жиг на папир или у кожу итд. Друго значење може бити: -утиснути нешто попут клина у какав узак отвор и сл, Међутим, шта долази послије тога2 — „.-у плиму...“ Плима је периодично растење мора, а можемо схватити и сликовито да је то само море“ итд. итд.

„Нека је такво анализирање цјепидлачко“, закључује Пухало, „али оно доказује једно: такав стих не значи ништа осим бесмисленог титрања ријечима“. Ми се слажемо са оба ова закључка, и да је такво анализирање цепидлачко, и да је поменути стих бесмислен. Али оно са чиме се не можемо сложити, то је крајњи исход целе ове „анализе“: да је такав један бесмислени стих „карактеристичан за модернистичка застрањења не само Галогажина, него и још неких младих пјесника“. Такав закључак проистиче из софистичке поставке да је сваки „модернизам“ — „бесмислено титрање ријечима“, па је према томе и свако „бесмислено титрање ријечима“ „модернизам“.

Међутим, ствари не стоје тако. Између модернистичке „бесмислености“ и почетничких „бесмислица“ наших песника исто је толико велика разлика колико, на пример, између „музике“ коју производи четворогодишње дете када га посаде за клавир и, рецимо, композиције Дариуса Милоа „Во на крову“, која је један од примера вољне „бесмислености“. Ако у Галогажиним песмама нема „ни једне потпуно довршене слике“, онда је то једноставно зато што не уме да:их доврши, јер за то нема довољно знања или песничке снаге; али ако такве „недовршене слике“ нађемо у модернистичкој поезији (уколико је такав широк појам овде прикладан), онда можемо бити сигурни да их је песник намерно оставио недовршеним, јер је у тој „недовршености“ његов стваралачки метод. Када се у Галогажиној поезији наиђе на „симболичне ријечи које треба да дочарају одређену претставу више својим звуком и бојом, него својим смислом“, онда код њега то није никаква чрр уната и вољна симболистичка техника, већ немоћ да такве речи конкретизује и осмисли. Итд., итд.

масени "пас --вовсмсте “ои