Наша књижевност

ВЕНЕЦИЈАНСКИ МОТИВИ

ЈЕ

Очаран застадох — узвик се не оте,

не свледа ме немир, већ лудо пијанство. Из кладенцпа новог пијем чар Лепоте, слутим дане чудне, Незваног тајанство.

Влажни мирис мора, алга морских, соли, светлост која струји, упија се јарко

у људе, у здања, мермер, камен голи ко пљусек се просу по тргу Сан Марко.

Купам се у тихом, белом таласању,

ко од мајке рођен под млазом сам овим; предајем се топлом и нежном драгању

и поплави сања и чувствима новим.

И не знам за сате, и не знам за време, да л је ово Јуче, Данас или Сутра;

и не знам ни куд ми жеље, мисли стреме, ни за мутне ноћи, ни за бистра јутра.

Све ме овде опи. Венеција бела,

облици и боје, драгост скоро чулна: овде сва божанства, све облине тела стварала је људска мисб богохулна.

Пред њом ја застајем. У немом клонућу ко на длану збрајам векове и мене; лепоту и љубав, у вечном чезнућу, «рвотоком слутим ко лик драге жене.

Лепоту и љубав... сх, те речи, слова, мириси и звуци ко зна којих дана, —

ви сте отсад за ме чежња једна нова,

што се роди крадом испред Флорнана.