Наша књижевност

ПН Ре

је

| | | |

је понео неколико листића осигурања од Компаније авиона; јело спаковано у целофан и кутију од картона; један примерак новина за случај да пилула за спавање не подејствује. Тај путник, који не гледа, не види, не чита, то је симбол нгше публике. Поезија, у таквој цивилизацији, може сасвим престати да постоји. Само ће још мала број професора имати уха каква су потребна за суптилност поезије. Имамо да се навикнемо на публику која је и сувише лења, и сувише несталожена да би читала дотле док се осећање вредности у њој не пробуди... Један или два данас истакнута песника — не треба пред њима да заборавимо да су их годинама болно занемаривали; такође да не заборавимо млађе песнике, који уза сав свој талент сиротују и диринче, зато што њихова музика не може да допре до ушију воском затиснутих од дајџеста (амерички скраћени текстови поучне и лепе литературе) од гласноговорника, од верглова по биоскопима...“ –

Сад да се осмелимо ми, туђи, али ревкосни читаоци и Деј Луиса и Одна и Конелија: Да ли није и до самих песника нека кривица те им се пе-

сме не читају2 Наравно, оно што да-_

нашњу поезију на Западу чини доста тешхо разумљивом, то је код разних песника врло различито дозирано; али мање или више ређе или често, ви просто не знате шта се с вама као с читаоцем дешава: да ли треба да имате емотивни доживљај, или интелектуалну визију, или обоје, или ниједног Алузије су далеке; културни апарат понекад тешка батерија; скокови из античких векова у средњевековне и модерне врло смели; много је термина из философије, који су још прерађени у поетске придеве и глаголе; итд. Читалац, и онај из Трећега програма, умори се од такве поезије; понизи га таква поезија као незналицу, или туп субјект да схвати емотивне и интелектуалне — дакле се читалац наљути, па и свети — престати читати и куповати! Пише нам недавно један Енглез, млад човек: „До врага, ако песник не може у мени да крене машту, значи да је нема ни он!“

Све то је доста занимљиво чути код нас, где, мислим, ствари стоје до-

ста друкчије, и боље. Али бојим се, машта и код наших песника понекад нема много виталности. Решили смо да овде дамо превод са шпанскога једне лирске песме Мексиканца Октавија Паза (Раг.). Песма је штампана у оригиналу и преводу на енглески у часопису Сирила Конелија; а ми, у своме преводу, дали смо поправку на једну нетачност превода у трећој строфици. Песма гласи:

Два тела, чело у чело понекад су два таласа, а ноћ океан.

Два тела, чело у чело, понекад су два камена, а ноћ пустиња.

Два тела, чело у чело, понекад су два корена у ноћи сплетена.

Два тела, чело у чело, понекад су два ножа а ноћ сева.

Два тела, чело у чело, две звезде што падају у небо празно.

Ми нашим песницима не нудимо тему, него обраду, разраду. То је права лирика; то је од наслова јасно; то је колико строфица толико степена студија, уметничких знања и умења. Човек, жена, ноћ — која драматичка прерада мотива — пет строфица, пет чинова — а од еротицизма далеко, а од заплетена израза за једну вечну загонетку и трагичну игру у животу човека — ни трага.

~- И. С.

НУШИЋ О КРИТИЦИ и КРИТИЧАРИМА

„Критика је неодољива потреба свакој уметности, а на првом месту нашој књижевности, која је још у развитку. Без сарадње критике нема правог стваралаштва; само, критика мора бити свесна о томе да је њена

"сврха стваралаштво. Критика не сме

бити противник писаца, већ, тако рећи, њихов сарадник, Још мање сме