Наша књижевност

уза Ири Њен ки Пе У И У 132 Књижевност

књижевно дело, не само са гледишта форме и речитости, већ и са гледишта садржине, шта је основна тематика његових књига, ако не рефлексија поникла из тог гнева, који је будила друштвена стварност око њега, па и сам његов живот, ако не питање неједнакости на којој је почивало друштво његова времена и питање како да се она отклони2

Жан-Жак Русо рођен је 28 јуна 1712 године, у Женеви, у скромној занатлиској породици једног часовничара и, у слободним часовима, учитеља играња. Како му је мати умрла на порођају, то је он своје најраније детињство углавном провео крај оца, човека лакомислена и романтична, који је малог Жан-Жака напајао романима и Плутарховимм Животописима, проводећи с њим по читаве ноћи у читању. Кад му је било десет година, отац је због неке непријатне афере морао да напусти Женеву, препуштајући за увек свог сина бризи или тачније небризи ујака и тетака.

Ујак Бернар шаље га у пансион код пастора Ламберсјеа у

близини Женеве. Ту се зачела она велика љубав према природи, коју ће касније, у свом књижевном делу, велики писац да открије свету. Затим га ујак враћа у Женеву, где отпочињу суморне године његовог шегртовања и његовог жалосног искуства са друштвеним институцијама и људима. Једне вечери, — било му је шеснаест година — враћајући се из поља куда је отишао да се шета, нашавши градске капије затворене, он одлучује да бежи у свет. Тако су почеле његове године лутања и учења. Најпре у Савоји, где се сусреће са госпођом де Варанс, хугеноткињом преобраћеном у католицизам, која ће и Русоа преобратити и имати велики утицај на њега и његово формирање. Она га шаље у Турин у једно склониште, одакле га отпуштају, и он, да би живео, постаје лакеј. Међутим, у служби се не задржава; немиран, он наставља да лута, успут учи и чита. Враћа се госпођи де Варанс. Она се брине да му створи неку пристојну каријеру. Најпре помишља да постане свештеник, улази у семинариште, али га ускоро напушта, и окреће се музици, за коју је имао љубави и смисла, и која ће углавном бити његово занимање све до дана када ће постати славан писац, а и после, кад ће му преписивање нота бити главни извор прихода.

Он је присиљен да даје часове из музике пре но што је и сам добро знао да свира, што ће свакако инспирисати Дидроа да напише оне горке и ироничне странице у Рамоовом нећаку о учитељима музике и латинског језика, који не знају ни музику ни латински. Његова немирна природа не држи га на месту. Он лута од Ансна до Лиона, одатле до Лозане, па затим у Невшател, у Париз. Мења службе чешће од одела. Кад би пак због своје несмотрености или лакоумности остао без места, враћао би се