Наша књижевност

Па. РАНИ И ут и И аи РИМ

Печ

142 Књижевност

штвеног слоја „трећег сталежа“ (он већ тада није био једнообразан), из малограђанске средине, како бисмо ми данас рекли, ма да ту треба бити опрезан кад се једна историска категорија која је своју стварну друштвену садржину добила тек с непомирљивим расколом између владајуће класе и пролетаријата у пуном размаху капитали“ зма. Ни ту не треба апсолутизирати (Енгелс је већ указао на то анализирајући два типа ситне буржоазије, немачку, која се развијала у сенци феудализма као и њена старија сестра, крупна буржоазија, и скандинавску, насталу из редова слободних сељака), а још мање је допуштено једноставно је пренети на епоху у којој су се тек рађала нова времена. Из исте друштвене средине „малих људи“. па ипак каква два различна животна става! Јер није довољно знати одакле потиче један човек, већ и куда стреми. Волтер, „мали човек“ по пореклу, рођен у Паризу, закесен сјајем, залазећим, али сјајем, „великог века“ Луја ХЛУ и блиставошћу „високог друштва“, благодарећи свом генију, спретности друштвена човека и смислу пословног, чији је дар носио у себи поред осталих обдарености, постаће велики буржуј, крај свег свог немирног духа, му богахству видеће најпогодније средство за своју независност, слободног мислиоца. Русо, по пореклу исто тако „мали човек“, али израстао из једне друге средине „ситних људи“, остаће читавог свог живота, и поред „каријере“ која се указивала пред њим, велики, генијални „мали човек“, и у томе ће гледати најјачу гарантију своје независности и склад између свога дела и свога живота. Они су и нехотице означили два дивергентна пута, којима ће грађански писци кроз ова два века тражити своју независност и — губити је често. Ако би се хтело једном лапидарном формулом обележити та два њихова животна става, онда би се могло рећи: Русо је говорио у име народа, Волтер у име буржоазије, подразумевајући наравно да и један и други говоре у име обесправљених, јер би иначе у историској перспективи ова формула била једнострана. Буржоазија, у том тронутку свог успона, била је напредна у односу на стари поредак феудализма, и говорила је и сама у име народа. Кад Волтер пише, на пример, Хелвецијусу: „Служите се својим духом да осветљавате људски рад“ или конту д'Аржанталу, поводом афере Калас: „Ви ћете ме можда питати, зашто се толико интересујем за тог Каласа, кога су разнели на точку: то је зато што сам човек... .< он говори као велики слободар, један у низу оних који воде човечанство напред. Али кад на једном другом месту пише: „Не треба образовата надничаре већ добре буржује... Потребни су људи који имају само руке.“ то се исповеда Волтер пословни човек, претставник своје класе, градитељ њене свести. То не умањава његове заслуге вели“ ког борца за слободу, али га дефинише и ограничава.

Код Русоа могу се наћи бројне заблуде, многе илузије и чудна застрањења, али никада сличне формулације толико типично буржоаске. Он се борио противу привилегија које су владале у његово доба као и Волтер и остали поборници просвећености, али је осећао