Наша књижевност
РИМ Ај је Ун др ин
О ОКО (УРА ВУ РА КУ
ХОМЕР КАО ЛИЧНОСТ У ОГЛЕДАЛУ СВОЈИХ ПОРЕДАБА
1
Из неодредљиво раног времена хеленске старине сачувана су два најстарија и у исти мах највеличанственија споменика хеленског уметничког стваралаштва, Илијада и Одисеја, као два израза самосвесне и безбрижне младости једног народа коме је, као ниједном другом народу, била намењена богата будућност и свестран развитак. Стари су обе епопеје. приписивали песнику Хомеру. Он је дуго сматран као песник других јуначких и нејуначких епопеја. Тек Херодот, неоспорно творац тако званог хомерског питања, први изриче сумњу у то. Тако он за Кипарску песму, прву епопеју Тројанског кикла, тврди ово: „Из тих стихова (тј. Ил. УГ 289—292, Од. ТУ 227—230 и 351—852) и то сасвим јасно види се да Хомер није спевао Кипарску песму, него неко други. Јер, у Кипарској песми каже се да је Александар за три дана дошао из Спарте у Илиј с Хеленом уз погодан ветар и „по мирном мору, а у Илијади се каже да се Александар потуцао с њом“ (МУ 117). А за Потомке, четврту епопеју Тебанског кикла, каже ово: „Хесиод је о Хиперборејанима говорио, па и Хомеру Потомцима, ако је доиста Хомер ту песму спевао“! (ТУ 32). Аристотел кикличке епопеје одваја од Хомерових, јер их овима противставља'). Он као Хомерове песме сматра само Илијаду и Одисеју и шаљиву песму Ма ргит. Кад истиче одлике епопеје, он у своме естетичком спису О песничкој уметности каже ово: „Свим тим послужио се Хомер први у пуној мери. Јер, он је сваку од својих песама саставио према тим правилима: Илијада је проста и пуна патњи, а Одисеја преплетена, јер се препознавања нижу кроз целу песму и црта душевни живот“=). Доцнији испитивачи пошли су још даље. На основу стварних и језичких противречности између обеју епопеја александријски научници Ксенон и Хеланик одрицали су Хомеру и Одисеју, · јер су приметили да се она у неким стварима не поду-
1) Аристотел О песничкој уметности, с хеленског превео и објашњења у регистру имена додао Д-р Милош Н. Ђурић, издање Научне књиге, Београд 1948, стр. 48.
=) Наведенр дело, стр. 44