Наша књижевност

Свадба а 373

мунизам, ако од вас зависи, пропао је; пропадајте и ви кад вам је то воља, лудој глави нико не исправи.“ Сад је Тадији и мучно и незгодно; зна, боље је убити се него потписати такву изјаву, а незгодно му остајати да труне овдје. Некако се примакао оној стражарници Рудњаковој у ћошку, увукао се у њу и с невјероватном лакоћом испузио на зид. Таман да скочи, а одоздо га зове Томељић; „Јаки пријатељу, оде ли ти тор Рекао сам ти ја: људи на свој начин, а јегуља опет на свој... Па поздрави оне наше тамо.“ Сад се Тадија збунио, мучно му од пријекора а још мучније од жалости. Тако тужно звече ланци да га од тога сузе пробијају. Звече, звече, све ближе као да к њему иду, а затим се удаљују толико да их једва чује. Жалост надвлађује и он скаче назад; боље је с људима и на људски начин. Само тај скок траје некако дуго, као да је скочио у понор без дна. Нигдје низашто да се ухвати да се спаси. Од страха га пробија зној и тек с буђењем види да је на чврстом — само негдје далеко окови звече као да се сан опет продужава.

Прислушну: стварно звече. Да се то није отргао пас с ланцем испред неке од оних кућаг Или можда човјек води коња на синџируг Не, то су ипак ланци са окова и кораци робијаша. Тек тада се сјети, сасвим пробуди и крикну: „Томељићу-у!“ — и ту му паде на ум да је јутрос својом руком разбио Томељићев оков; мора бити да је то неко други.

Онај с оковом се притаји и не одговори; уплашио се по свој прилици, а није чудо и да се уплаши.

— Еј! — довикну му Тадија, — јави се ако си наш! Не бој се: Чемеркић је овдје!

— А зар си жив, Тађо, јадан не био! — одговори питањем дрхтав глас пун стрепње и наде. — Ту ли си за јединога бога-створца. Брате мили, несрећниче божји, жив ли си још! — И у гласу, по коме Тадија препознаде дробњачког гуслара, загрцнуше тешке сузе. А виђе ли шта се учини од нас несрећника2 Ада, бога ти, како претече живг

Тадија није имао времена да наодговара на сва гусларова питања а ни да сачека док онај приђе, него је и сам и то журно распитивао за остале; ~

— Је ли остао још ико жив да ти знаш»

— Томељић ти је јадан погинуо — одговори гуслар. — Таман што се бјесмо увукли у шуму, кад... погоди га зла стријела.

— А има ли ко жив, живг — Жури се Чемеркићу као да смјеста мора да некуд крене и отпутује.

— Живг Има Лукић. Ено га ранило, па нит смије да јауче нити може да трпи. Јада сам се најадио око њега.

Загрлише се, а при том гуслар додирну и повриједи Тадијину рану на глави. По наглом трзају Чемеркића, видје шта је учинио и одмах запита;

— Значи, и тебе је стигло. Јел дубоког

наш ба сасе ПИ њој

пе Неа ој

ј МЕ и

И а ризик бе

ћ

ва: