Наша књижевност

380 Књижевност

Та национална свест, међутим, не замрачује видике овом сељачком свету. Прежихова Воранца. Мако с неповерењем или чак и с мржњом, коју међу њих сеје индустријалац из оближне долине, гледају на раднике, ови млади сељаци размишљају, живот их отрежњује и они увиђају да морају оставити своје испаше и плугове, сићи у долину и ући у радионице и фабрике, ујединити се с радницима у борби против заједничког непријатеља, у борби за извојевање права радног човека и његовог достојнијег живота.

С порастом њихове друштвене свести расте и свест о људској снази, о моћи човека уопште. По томе духовном здрављу које имају, Прежиховљеве личности разликују се више него по чему другом, рецимо, од Цанкаревих личности. Код Цанкара нису ретке скитнице, сањалице, бегунци, који хоће да нађу „Индију Коромандију“, да побегну из неподношљивих услова тадашњег грађанског друштва Словеначке. Прежиховљеве личности су јаки људи, онакви какав је био и сам писац. Чувајући топлину и ширину људског срца, они јасно виде свој пути у унутрашњим противуречностима бившега друштва њихова борбеност и револуционарна усмереност само појачавају и развијају њихову снагу. И што је уметнички нарочито добро, то је да ови људи нису приказивани шаблонски и давани као готови обрасци, него као жива, истинита бића, онаква каква су у датом времену и под одређеним околностима стварно и могла да буду.

То непосредно уметничко преношење живота у писану реч, омогућило је Прежиховљевој даровитости да у овим причицама дадне толико ситних и карактеристичних детаља из стварности да би и с те стране ова књига заслуживала посебну анализу.

Било као делови слике или цртежа, било као психолошке и логичке поенте, и детаљи, нетражени и ненамештени, долазе скоро увек на право место и пружају још једанпут доказ о приповедачкој способности овог писца.

Још већи доказ те способности, међутим, огледа се у начину, у уметничком и уопште приповедачком поступку којим је кроз целу ову књигу дата сва она озбиљна и доста сложена тематика ових приповедака. Књига је намењена омладини, па чак и више од тога, она спада у ону литературу која се у историјама зове „дечја књижевност“ или „књижевност за децу“. Писац је свесно и намерно ишао за тим да напише једну „књигу за децу“, али која неће бити не само „цица—маца“, него ни „Цицибан“ и слично, већ приступачна и озбиљна лектира, достојна данашњих наших најмлађих читалаца. И у томе је успео.

Ако овом књигом не би био дат узор каква треба да буде дечја литература у једној социјалистичкој земљи, дат је пример како треба добро писатч, не само за пионире и омладину, него и за одрасле.

Ђуза РАДОВИЋ