Наша књижевност

390 Књижевност

"

насмејани и окићени орденима они ће у 11 часова кроз Спаску капију ући у Кремљ — „главно место на кугли земаљској“. (Цитат из филма).

Шта се могло очекивати од једног филма (коме имамо право да приђемо као уметничком делу, јер нам је као такво и сервиран) који је направљен на основи оваквих „идеја“, за које није тешко утврдити да су плод прагматизма у третирању идејности и уметности, плод ничим образложеног грубог истицања апсолутног приоритета Совјетског Савеза и резултат смешних поставки данашњих совјетских теоретичара о ступњу совјетског друштва на путу у комунизам 2

По себи се разуме да се под овим условима од писаца сценарија није ни могло очекивати нешто друго до фактична безидејност њиховог дела, коју су они узалудно покушали да прикрију обилном прашином плакатских фраза, које нам, путем дијалога, од почетка до краја филма, сипају у очи. Безидејност у совјетском филму! О томе би требало дубоко да размисље писци овог сценарија и њихови саветници.

У истом таквом ћорсокаку нашли су се и редитељи овог филма. Узалуд су се они копрцали да нађу редитељска решења у којима би бар колико-толико спровели метод уметничког уопштавања. На темељу филмског сценарија који стоји на стакленим ногама лажи ни највећи редитељски мајстори неће саградити филм који ће проговорити језиком уметничке истине. Коначно, увидевши да овде о примени било каквог редитељског уметничког метода не може бити ни говора, они су почели насумце да се разбацују својом рутином, покушавајући једноставно да прелете идејну шупљину филма помоћу дугачких возајућих снимака из авиона и возова, или да засене гледаоца помоћу излазака и залазака сунца, планина под блиставим снегом, морских таласа, и томе слично. То их је одвукло у документарност са премисама некаквог траженог жанра који смо имали прилике да видимо у рђавим туристичким филмовима. Читави делови филма, који немају никакве везе са целином, решавани су на овај начин. Зар то није формализам >

Глумачке реализације у овом филму морале су такође да претрпе пораз и поред несумњивог талента носилаца главних улога. Велики глумци могу, истина, да савлађују недостатке „материјала-текста“ и да га често, кроз своје стваралаштво, уздигну на ниво истинске уметности. Али, у филму „Три сусрета“ не ради се о већим или мањим недостацима „материјала-текста“, него о животно неистинитим ликовима, изфабрикованим на основу кривих, лажних поставки на којима је филмска фабула заснована. То је и довело до тога да ликови у филму нису могли бити издиференцирани, него су сви постављени као једнако добри, односно као једнако неприродни и лажни. (Овако постављени ликови морали су неизбежно да доведу до глумачког кича којим овај филм обилује.

Филм „Три сусрета“ није усамљен пример у послератној филмској производњи Совјетског Савеза. О декаденцији совјетског филма било је већ речи у нашој стручној филмској штампи. Познато је такође да је совјетски филм, у годинама између два рата, прихватајући напредне идеје које хране стваралаштво најбољих претставника народа, био избио у прве редове светске кино матографије и постао узор свим напредним и поштеним филмским уметницима. Захваљујући ревизији марксизма-лењинизма, која није могла да се не одрази ва читавој ширини идеолошког фронта у Совјетском Савезу, па, према томе,

.

смавраафеиишо мо