Наша књижевност

Белешке ·

ши. Тутње оне старим окршајима, пламте некадашњим борбама, зраче неутрвеним слободама. И увек су живе, продорне, убедљиве, увек су неумитне и онда кад су сурове или братске, мајчинске. Увек су оне људске. Увек су народне.“

Ђорђе Јовановић сликовито приказује и објашњава како се мењају књижевне форме: „Десетерац је морао да замукне кад су почели да се пуше први димњаци у Лесковцу и Крагујевцу, кад су у Београду почеле да се отварају банке и берзе, кад су чекмеџиће, рабоше и тефтере почели да замењују Вертхајмове челичне касе и дупло књиговодство. Старе епске форме народне песме, као и Протине, нису више биле кадре да изразе нову српску стварност.“

Јовановић високо цени Протине „Мемоаре“, који означавају „значајну и неизбежну прекретницу од народног десетерачког епоса ка модерном уметничком обликовању“, али он до краја задржава критичарски став: „Намерна или ненамерна, местимична историска непоузданост Протиних излагања не уништава његову епску истинитост. То поетско, то епско у Протиној прози већином је. испоље-

ноу оним запажањима која немају _

неки нарочити а још мање историски значај. Ако је Проти и било стало да увелича или умањи улогу неком војводи или значај неког догађаја; за то му није било нужно да нсверно приказује дух побуњеног нагода, ону интимну атмосферу устанка и ослободилачких прегнућа.“ Ђорђа Јовановића су јакс интерегсовали и почеци српске модерне ци„вилизације. Видећи их у просветитељству Доситејевом, и његовом рационализму и хуманизму, који знала раскид са средњевековним схватањима, он сажето формулише Доситеја као мислиоца: „Доситеј је далеко више рационалистички моралиста дидактичар, а мање механичко-материјалистички филозоф —- теорети-

чар“, и „увек кад говори о разуму“

он га узима у његовом практичном а не метафизичком смислу“.

Говорећи о Доситеју, Јовановић се довољно служи наводима из његових „сочиненија“ који заиста оцртавају његов просветитељски лик.

397

Страстан критичар, Ђорђе Јовановић је волео сатиру, критику и исмејавање накарадних појава у друш тву и шалу на њихов рачун. Зато су га пуно привлачили Домановић и Нушић. О овом последњем написао је историско-критичку скицу, у којој је настојао „да се оцрта Нушићева историска путања, да се одвоји карактер и смисао његовог дела у појединим раздобљима за последњих педесет година србијанског друштва“, да најзад направи о њему овакав закључак: „Ма да се Нушићев значај знатно мења кроз сва та раздобља; ма да је, управо ради разнолике друштвене улоге, стваралачка вредност Нушићева веома различита, и креће се од скоро савршене друштвенополитичке карикатуре са видљивим елементима сатиричности до површне досетке, често политички неумесне а некад и реакционарне — ипак читаво Нушићево дело у основи је напредна тековина србијанског друштва и његове књижевности.“

Скерлић није признавао Нушићу ни „дубину духа“ ни „чистоту осећаја“ ни „морални ауторитет“ за политичку и друштвену сатиру, и каже да не тражимо од њега комедију и сатиру једног Свифта или Домановића. Ђорђе Јовановић, који често наводи Скерлића и критички прерађује његове судове, брани Нушића и објашњава га историским развојем друштва и средине у којој је Нушић дело-

" вао. Јовановић приписује Скерлићељ

суд његовом нерасположењу према Нушићевој личној непоузданости. Затим тумачи оне друштвене прилике и услове које Скерлић можда и није увиђао или није хтео да о њима води рачуна. Скерлић не увиђа, каже Јовановић, да „Нушићеви личну, недостаци нису једини разлог што он не може да буде сатиричар нове Србије. Скерлић је био свестан неке несавршености ново настале демократије и нове уставности..... , осећао је потребу критике и сатире, али није знао са које стране оне једино могу да дођу“. Јовановић даље тврди да Скерлић није признавао радничкој класи пи њеној Социјалистичкој партији да су оне једино стварни критичар нове друштвене и политичке стварности“. Међутим, ту се не ради о Скерлићевом ставу према рад“

ЈН

Ме аи А АС ли НЕ. Масе а вени ла а ако ЗЕЦ

ј 18