Наша књижевност

Белешке

Боје којима Самоковлија слика своје личности и ситуације тмурне су и тужне. Чак је и срећа код њега некако плашљива, брижна, и радости су некако необичне, иако дубоко људске. „Треба да знате да су радости расијане свуда по земљи као камење.“ Али уметничка остварења нису условљена ни песимизмом ни оптимизмом. (Појмови песимизма и оптимизма су произвољне мисаоне конструкције. Прави стваралац и тобоже прави песимиста један другог искључују.) Уосталом, Самоковлија није овде песимиста. Он гледа јеврејску сиротињу онакву каква она јесте, и у њеној широј средини онаквој каква је. Он се са њом саживљавао, са њом саосећао, и није хтео да је изневерава, да јој подваљује, да на њеном јаду и чемеру гаји вештачко цвеће. Али, и то је врло важно, Самоковлија је свестан узрока тој невољи сиротиње. Он не показује прстом на средства која ту бољку отстрањују. Друштвена истина пробија се из самог његовог дела. Његова лица се не буне, јер не постоје објективни услови за њихово освешћивање, нити за могућност протеста. Али она, тако исто, не налазе решења ни у чему другом, чак ни онда кад „падну у побожност“.

—- Јест, бог је велик! Бог је ве-

лик! Знам... знам... —- понављала је Саруча. — Али... — Махнула је руком.

Сиротиња-у овим приповеткама је уморна „као многи који се боре за маличак среће у животу, а срећа им измиче све даље“. То „измицање среће“ овде није фаталистичко, није проклетство предака, испаштање њихових грехова, нити је „божја казна“. Она је, просто напросто, сиротиња; почиње у њој и од ње, и у њој налази свој крај. По оном народном: где је танко, ту се и кида. Јусо прибегава алкохолном опијању тек после банкротства. Процес пропадања ситних трговаца у већ израженом капитализму није у приповеци приказан — (у том би случају она имала много већи уметнички значај) — та истина пробија из самих чињеница Јусовог животописа. То је „Јеврејин који се суботом не моли богу“, него

399

пије, али је он то уобичајио тек после материјалног слома.

Самоковлија, обдарен приповедач, направио је у овој збирци једну приметну техничку грешку. Приповетке „Носач Самуел“, „Саручин дуг“, и „Соломуново слово“ једна су органска, недељива целина, а он ју је поцепао на троје. Оне могу да постоје независно једна од друге, али прави, истински ефекат друге зависи од прве, а ефекат треће зависи од прве и друге приповетке. „Саручин дуг“ не би ни близу био тако дирљив да му не претходи „Носач Самуел“, као што је „Соломуново слово“ врхунац трагичности, развијене у „Носачу Самуелу“ и „Саручином дугу“.

Узевши их као целину, што оне уствари и јесу, ове три приповетке претстављају реткост у нашој књижевности. Саручин страх од уседелиштва („Носач Самуел“), њена стрепња да јој се не извитопери обећана срећа и њен радосни плач уочи венчања (,„Саручин дуг“), продаја Саручиних дојки, тојест њеног грудног млека за богаташево закржљало дете, а на рачун свог сопственог детета — те странице се могу мерити са најлепшим, најпотреснијим страни-

__ цама наше уметничке прозе.

Стил којим Самоковлија приповеда је обичан, једноставан, без икаквог тражења; описи су понекад аљкави, шаблонски, има их чак и извешталих. Па ипак се скоро увек постиже потребан ефект. Е

Две последње приповетке у збирци обрађују материјал из окупације. „Празничко вече“ је изванредно успела слика усташког крволоштва и патњи логораша. „Миленкова радост“ показује љубав сеоских дечака према партизанима и њихову мржњу према окупатору. Ова последња је најмање успела у збирци, према осталим приповеткама чак је и слаба. Она одише пишчевом љубављу према својој земљи и према нашој Народно-ослободилачкој борби; материја приповетке, међутим, није прошла кроз његов лични спектар. Уметник може, понекад и треба, да тражи нове путеве, али он не сме да се присиљава. рор.